КОЛЕСНИКОВ СТЕПАН ФЈОДОРОВИЧ

ПОГЛЕД ИЗ СЕДИШТА БРАЋЕ МИНХ НА РУДНИК „РТАЊ“, СРБИЈА

КОЛЕСНИКОВ СТЕПАН ФЈОДОРОВИЧ (1879–1955)

ПОГЛЕД ИЗ СЕДИШТА БРАЋЕ МИНХ НА РУДНИК „РТАЊ“, СРБИЈА  

1927. година
Папир на картону, графитна оловка, акварел, мастило, перо, темпера.
50 x 70 цм
У доњем левом углу потпис ћирилицом и датум: С.Колесников 1927. година
У доњем десном углу потпис на латиници: S.Kolesnikoff

 

ПОРЕКЛО:

Дело је од сликара наручио Јулиус Минх (1873-1932), власник рудника браће Минх „Ртањ“. Приказан је поглед из седишта на рудник „Ртањ“, на здања која су уништена током Другог светског рата.

Рудник је отворио Самуило Минх, који је у Србију стигао 1870. године и основао прву савремену текстилну фабрику у Параћину 1882. године, пре него што је отворио овај рудник угља са синовима Јулијусом и Адолфом, 1902. године. Радна места која су отворена захваљујући раду рудника значајно су допринела развоју региона. Градиле су се куће, отварале школе, болница, радње, биоскоп и чак је основан и оркестар, који су чинила 25 музичара. Након Самуилове смрти, 1919. године његов старији син Јулијус је учинио много како би се повећала производња у руднику; до 1923. године је имао 550 рудара. Иако је рудник био затворен 1966. године, породицу Минх и данас памте као велике филантропе.

Причу о руднику и породици Минх погледајте на интернет страници:

 

ЕКСПЕРТИЗА:
Научно-истраживачка независна експертиза по имену П.М. Третјакова, експертско мишљење ОГ 12207, № 7762-35, од 28. септембра 2018. године.

 

 

Уникатни и јединствени приказ погледа кроз прозор.

Ова композиција комбинује оно што је сликар највише волео да приказује: коње, људе, куће, дрвеће и планине. На слици је коришћена сликарева омиљена палета јарких боја. Дело је насликао С.Ф. Колесников на врхунцу свог стваралаштва.

Има уметничку, колекционарску и музејску вредност.

 

ОЧУВАНОСТ:

Дело је у одличном стању.

 

Цена на упит.

Категорија: Ознака:
Share:

КОЛЕСНИКОВ Степан Фјодорович

11./23. јул 1879. године (село Адријанопољ, словенско-српског округа у Јекатеринславској губернији, садашња Луганска област) – 27. мај 1955. године (Београд). Сликар.
Из сеоске породице, отац (самоуки уметник) – Рус, мајка – Српкиња, брат сликара Ивана Колесникова (1887–1929). Одрастао на имању у близини Одесе. Прве часове сликања имао је код уметника иконописаца. Од 1897. године до 1903. године је студирао на Одеској уметничкој школи код К.К. Костанди и Г.А. Ладиженског. У школи се спријатељио са И.И. Бродским, М. Мартишенком (Греков) и Д.Д. Бурлиуком. 1899. године се оженио са И.Ф. Попандопуло – ћерком грчког велепоседника; 1901. године је добио ћерку Љубу.

1903.године је кренуо на Царску академију уметности, студирао је код И.Ј. Репина, А.А. Киселова, В.Ј. Маковског, А.И. Куинџија. Током студија, примао је стипендију словенско-српске управе. 1909. године добио је и звање првокласног сликара и инострану пензију за такмичарску слику „На старом имању“. У периоду од 1909. до 1911. године је као пензионер Царске академије уметности радио у Немачкој, Француској и Белгији, посетио Капри, где се и упознао са М. Горким. Био је учесник међународних изложби у Минхену (1909. године; велика златна медаља за слику „Пролеће“), у Лондону (1910. године), Риму (1911. године), Венецији (1910. и 1914.). 1914. године добија звање академика.
Сликао је пејзаже јужноруских степа са фигурама људи и коња, приказивао снег који се топи, поплаве, пролећно буђење, поља преоране црнице. Радио је у Бесарабији, у Подолским Карпатима, путовао по Бугарској и Србији. 1913. године је путовао на камилама по Туркестану и Кини. Слике које је насликао инспирисан Истоком, биле су изложене у Санкт Петербургу и Москви (1913., 1914.) и репродуковане у часописима „Нива“ и „Огањок“. До 1918. године учествовао је на Пролећним изложбама у салонима Царске академије уметности, изложбама Удружења передвижника (1916., 1917.), Удружења јужноруских уметника (1918.), изложбама заједница сликара (од 1910.), Друштва по имену А. И. Куинџија (од 1917.), у „Салону“ передвижника В. А. Издебског (1909.-1910.). Одржао је личне изложбе у Санкт Петербургу (изложбени салони Царског друштва за подстицање уметности, 1912.), Ростову на Дону (1913. године), Москви (1919.). Више пута је примао награде Царског друштва за подстицање уметности и такмичења А.И. Куинџија. Током Првог светског рата сликао је војне теме, које су биле изложене на добротворној изложби „Уметник војнику“ (1916.) и репродуковане у часопису „Хроника рата“.

1919.године, дуж грузијског војног пута из Кисловодска, преко Турске, емигрирао је прво у Грчку, а након тога у Краљевину СХС. Живео је у Београду (од 1920.), у малој кући, недалеко од центра града (ул. Кнеза Павла, 81). Радио је као учитељ цртања у Руско-српској гимназији (1920-1924) и као сценограф у Народном позоришту (1921–1926). Осликао је плафон у главној сали Народног позоришта „Богиња Талија на квадриги“ (1922., 80 квадратних метара), осликао је ентеријер хотела Палас (1923. године, 17 паноа), Јадранско-придунајске банке (1925. године, 8 панела), ентеријер градске болнице (1927. године). Сликао је пејзаже (руске традиционалне мотиве са црквама, српске пејзаже, скице балканске природе), мртву природу и портрете. Аутор је слике „Тајна вечера“ (почетак 1920-их година) за цркву у Летнавацу (архитекте В.М. Андросов). Тридесетих година примењивао је посебну технику сликања, користећи ефекат тонираног папира, суптилно приказујући све гушћи сумрак и месечину, мешао је гваш и темперу са пастелом.

Одржао је самосталне изложбе у Београду (јануар 1922. године, новембар 1925.), Прагу (1926.) и Паризу (галерија Г. Петит, 1927.).

Учесник Велике изложбе руске уметности (1930.) и групних руских изложби (август 1942. и децембар 1943.) у Београду, ретроспективне изложбе руског сликарства у Прагу (1935.).
Последњих дванаест година је тешко боловао (Паркинсонова болест). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, недалеко од Иберијске капеле. Представљен је у приватним колекцијама, ДРМ, ДТГ, локалним музејима у Русији и Украјини.

 

Последње прегледано