ЈЕРМИЛОВ ВАСИЛИЈ ДМИТРИЈЕВИЧ

СУПРЕМАТИСТИЧКА КОМПОЗИЦИЈА. КРЕТАЊЕ У ПРОСТОРУ

ЈЕРМИЛОВ ВАСИЛИЈ ДМИТРИЈЕВИЧ (1894 – 1967)
Један од водећих уметника руске, украјинске и совјетске авангардне уметности. Сликар, графичар, мајстор пропаганде и индустријског дизајна. Учио је у Уметничко-занатској школи декоративног сликарства у Харкову. Учио је и у Градској школи за цртање и сликање, у приватним радионицама Е. Штејнберга и А. Грота. 1912. године – у Московској школи за сликарство, вајарство и архитектуру, наредне године у атељеима И. Машкова и П. Кончаловског. Стваралачки пут уметника сличан је трагањима Е. Лисицког, Н. Алтмана, Г. Клуциса и других. Радио је на пројектовању совјетског павиљона на Међународној изложби у Келну 1928., заједно са Е. Лисицким, А. Родченко. Учествовао је на многим изложбама, добио златну медаљу у Лајпцигу.

 

СУПРЕМАТИСТИЧКА КОМПОЗИЦИЈА
КРЕТАЊЕ У ПРОСТОРУ

Рад се заснива на дијагоналном кретању геометријских облика који имају симболично значење. У интеракцији са бојом, приказ потврђује снагу и тријумф борбе, идеју светске револуције коју је повео В. Лењин.

1920-те године
У доњем десном углу потпис
Платно, уље
79 х 56,8 цм

 

ЕКСПЕРТИЗА:
Нина Ивановна Лапидус, ликовни критичар, виши научни сарадник, кустос руског класичног сликарства у Летонском националном музеју уметности (Рига) од 1969. до 1995. године, члан Савеза уметника Летоније.

 

ОЧУВАНОСТ:
Слика је у веома добром стању.

 

Цена на упит.

Категорија: Ознака:
Share:

ЈЕРМИЛОВ Василиј Дмитријевич

25. фебруар 1894. (Харков) — 7. јануар 1968. (Харков)

Сликар, графичар, архитекта, уметник декоративне и примењене уметности, сценограф.
Завршио је парохијску школу. Учио је код Л. И. Тракала Уметничко-занатској школи декоративног сликарства у Харкову (1905–1909), коју је завршио са звањем шегрта декоративног сликарства. 1910. године се уписао у Харковску уметничку школу, али је, незадовољан конзервативним системом наставе, напустио школу. Неко време је студирао у школи-атељеу Е.А. Штејнберга и А. Н. Грота у Харкову. Паралелно се бавио осликавањем ентеријера, учествовао је осликавању фасаде Харковске уметничке школе.
1911. године се преселио у Москву, 1912. уписао је Московску школу сликарства, скулптуре и архитектуре, али је није завршио. Ишао је и на курсеве у атељеима И. И. Машкова и П. В. Кончаловског. Упознао се са В. В. Мајаковским, В. В. Каменским, В. В. Хлебниковим и другим представницима московске уметничке авангарде.
1914. се вратио у Харково. 1915. године позвали су га у војну службу. Исте године је дезертирао, ухапшен је и прогнан у Централну Азију. Учествовао је у војном походу на Персију; био је рањаван; награђен је Георгијевим крстом IV степена. 1918. године је демобилисан, враћа се у Харков.
Био је члан футуристичке групе „Седмица“ (1918); био је под утицајем В. Ј. Татлина. Од јануара 1920. био је на позицији главног уметника-руководиоца уметничког одељења УкРОСТА (Свеукрајински биро телеграфске агенције), од фебруара је водио и уметничку радионицу Комбината уметничке индустрије, који је, уз активно учешће Јермилова, реорганизован у Државне уметничко-индустријске радионице.
Почетком 1920-тих бавио се агитационим дизајном улица и тргова у Харкову за револуционарне празнике, састанке делегата Другог конгреса Коминтерне. Радио је и на дизајну пропагандног воза „Црвена Украјина“. Бавио се плакатом, урадио је пано „Угашене парне локомотиве, заустављене фабрике, чекају угаљ из Донбаса“ на железничком тргу Харкова (1921). Направио је скице за „Прозоре УкРОСТА“.
Средином 1920-тих експериментисао је са разним материјалима и текстурама: правио је контрарељефе од лимова у комбинацији са различитим врстама дрвета. Бавио се индустријским дизајном (скице пакета, кутије шибица, робне марке), дизајном књига и часописа, израдом фонтова и цртежа за тканине. Урадио је низ спомен-плоча посвећених В.И. Лењину. Као члан стваралачке групе (А. Гладков, Јермилов, М. Л. Мане-Кац) учествовао је у издавању албума „Седам плус три“, радио је на дизајну часописа „Колосја“ (1918), „Путеви стваралаштва“ (1918), „Авангард“ (1920–30-е), „Култура и пропаганда“ (1933), зидних новина „Канатка“ (1928). Креирао је корице за књиге Велимира Хлебникова „Ладомир“ (1920), В. Л. Полишука „Василиј Јермилов“ (1931), А. С. Новикова-Прибоја „Цушима“ (1933) и друге.
Током 1930-тих радио је на пројектима киоска, комбија за ситну трговину. Бавио се дизајнирањем ентеријера Харковске палате пионира (1935), павиљона Украјинске ССР на Свесавезној пољопривредној изложби (1938–1939; заједно са А. Г. Петрицким).
Почетком 1930-тих оптужен је за формализам, али је наставио са активним стваралаштвом. Урадио је пројекат осликавања собе Т. Г. Шевченка за Харковско академско позориште опере и балета (1939), учествовао је у дизајнирању Харковског позоришног музеја.
У каснијим годинама (1950–60-те) бавио се пројектовањем „црвених углова“ у фабрикама, „папирном архитектуром“ („Споменик Лењинове епохе“, 1961; пројекат Пикасовог меморијалног музеја, 1967).
Предавао је на Харковском уметничком институту (1922–1935, 1963–1967).
Од 1909. је учесник изложби (Удружење харковских уметника, од 1914. је члан Удружења). Од 1927. године је члан и излагач Асоцијације револуционарне уметности Украјине (АРМУ). Учествовао је на многим међународним изложбама, конкретно на изложби у Лајпцигу (1922; златна медаља), на изложби декоративне уметности у Паризу (1925), „Савремена уметност књига“ у Келну (1928). Одржао је и личну изложбу у Харкову (1962).
Ретроспективне изложбе уметника су одржане у Харкову (1969, 1994).
Јермилов је један од највећих мајстора руске, украјинске и совјетске уметничке авангарде, који се истакао у многим областима. У раном стваралаштву био је под утицајем кубизма, футуризма, супрематизма. У својим каснијим радовима комбиновао је апстрактне мотиве са обележјима украјинске народне уметности, традиционалним украсима. За Јермилово стваралаштво карактеристична је жеља за експериментисањем, тражењу нових облика и решења, лаконским стилом, бојама, декоративној експресивности.
Дела Јермилова налазе се у музејским и приватним колекцијама.

Последње прегледано