Новине „Политика“

Новине „Политика“

Србија. 26. jануар  2022. година

Култура

Јовица Даниловић

Дела руских сликара у Вршцу

Изложба „Сјај руских сликара”, коју је приредио власник колекције Владимир И. Пешић, већ у јануару уврштена међу кандидате за културни догађај године

Вршцу је припала изузетна и ретка част да после Москве буде други град у ком вероватно наш највећи колекционар дела руских сликара у Србији, Београђанин Владимир И. Пешић, излаже део своје збирке у великој дворани зграде „Конкоридија” Градског музеја, под називом „Сјај руских сликара”. Тако већ у јануару ова изложба слика руских аутора постаје кандидат за културни догађај године у Вршцу.

Вршац није случајно изабран за излагање 36 ликовних дела, и великог формата, врхунских руских сликара, створених у периоду од краја 19. века до педесетих година 20. века. У Стеријином граду извесно време је живео познати руски уметник Николај Кузњецов. Он се 1920. године настањује и ствара у Вршцу. Његова су дела такође присутна на овој изложби.

Отварању изложбе присуствовале су бројне угледне званице, међу којима су били и представници Амбасаде Руске Федерације у Београду и Руског дома у нашем главном граду.

Ивана Ранимиров, директорка Градског музеја, посебну пажњу је посветила историјским везама овог краја с Русијом и руској емиграцији, која је „имала немерљив људски потенцијал, велики утицај на развој Србије на пољу науке, културе и свакако уметности”.

Посебно надахнуто о збирци Владимира Пешића, али и о Вршцу, пре свега, о „прецима садашњих Вршчана”, говорио је Никола Кусовац, музејски саветник у пензији, који је и предговором обогатио двојезични каталог изложбе, на српском и руском језику, објављен за ову прилику.

– Оно што сам ја пропустио да урадим у животу, урадио је Владимир. Управо ова изложба у Вршцу на најбољи начин сведочи о природи и оствареним дометима те збирке, преко дела сликара какви су, у првом реду: Николај Дмитријевич Кузњецов, Иполит Данилович Мајковски и Степан Фјодорович Копесников, затим, са по једним радом Петар Петрович Соколов, Николај Васиљевич Харитонов и Константин Константинович Кузњецов, вансеријски стрип-цртач, као и плодни Александар Иванович Лажечников, Владимир Павлович Зелински и Николај Кривошејн. Поред наведених сликара, чија дела представљају засад језгро вредности збирке Владимира Пешића у Србији, изложено је и неколико примерака руских серијских икона, насталих током 19. века, као и један по породичној линији, наслеђен портрет Бранка Максимовића (Пешићевог деде), рад изузетно даровитог младог сликара Игора Васиљева – рекао је Никола Кусовац и нагласио да је „управо овим делом Пешић наговестио своје, логично, природом ствари одређено, будуће колекционарско усмерење према генерацији младих руских уметника, кћерки и синова првог таласа руских емиграната, какви су, осим Игора, били још Марклен Мосијенко, Оља Ивањицки и најзначајнији међу њима Леонид Шејка.

Аутор изложбе и власник уметничких дела, Владимир И. Пешић, испричао је како се у њему родила љубав према делима руских сликара, која је започета још 1989. године, у једном комисиону у Москви, и настављена у Лондону 1990. године, када је посетио аукцију слика познате куће „Сотби”. Тада је почео да трага и купује вредне слике познатих руских уметника. Осим ликовних дела, Пешић је почео да скупља и руске иконе и друге старинске вредне уникатне предмете.

Владимир Пешић нам поверава „тајну свог средњег слова”.

– Рођен сам у Лондону, где је мој кум био обавезан да ми осим имена Владимир, код матичара дода још једно име, па се определио за Игор. Зато иницијал тог имена користим као средње слово.

Наш саговорник каже да није ликовни стваралац „јер то је божји дар”, али и да не зна колико његова колекција тренутно броји дела („Памтим сваку слику, али их не бројим”), као ни колико она материјално вреди. Питали смо га и да ли неку слику посебно жели да има у колекцији, а нема је. „Имам много таквих жеља”, каже. Планира да изложбу предмета из своје колекције прикаже Београђанима, Новосађанима, Крагујевчанима.

На питање која му слика највише значи одговорио нам је да их све једнако воли. Ипак, мало више је наклоњен слици „Пролеће, принцеза Мафалда Савојска” Степана Колесникова Фјодоровича (1879–1955).

Наслеђена љубав

„Увек нам је стан био пун слика јер је мој отац ценио вредна ликовна дела, а ту своју љубав пренео је на мене. Моја мама Ивана, која је присуствовала овој изложби, такође је љубитељ ликовне уметности”, каже Пешић.

Љубав према сликарству, посебно према руском, наследио је, каже, од свог оца, Душана Пешића, ког читаоци „Политике” памте као изузетног дописника из четири метрополе: Лондона (где је Владимир рођен), Париза, Москве и Њујорка, „као нико пре њега ни после њега”. Говорио је енглески, француски, руски и немачки, а познавање више језика неговао је читањем књижевних дела на изворном језику.

На тужну вест о смрти Душана Пешића, 8. августа 2019. године, у интернет издању нашег листа један читалац је додао кратак коментар: „Душан Пешић је био права звезда класичног новинарства из плејаде ’Политикиних’ новинара.”

 

https://www.politika.rs/scc/clanak/497977/Dela-ruskih-slikara-u-Vrscu