Новинска агенција Спутњик
Новинска агенција Спутњик
22. jануар 2022. година
Новинар Владимир Судар
КУЛТУРА.
Изложба „Сјај руских сликара“ у Вршцу – омаж „белим“ Русима
У Градском музеју у Вршцу данас се отвара изложба „Сјај руских сликара“ на којој ће бити представљена дела „белих“ Руса у Југославији. Никола Кусовац који ће отворити изложбу подсећа на значај „белих“ Руса у развоју српске културе и оцењује да нисмо као народ и друштво незахвални према њима, већ да смо немарни.
На изложби „Сјај руских сликара“ која се отвара у суботу, 22. јануара у Градском музеју у Вршцу, биће представљена дела „белих“ Руса који су се после Октобарске револуције настанили у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца из колекције Владимира Пешића. Изложбу ће отворити историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја у Београду Никола Кусовац.
Лични дуг Николе Кусовца руским емигрантима
Никола Кусовац каже за Спутњик да „не лаје куца села ради, него ради себе“ и да је оберучке прихватио позив да отвори изложбу јер је осећао „неизмирен дуг према руским емигрантима“.
„Већи део живота дугујем изузетном педијатру са Цетиња Владимиру Петровичу Герасимовичу, Русу рођеном у Кијеву. Не само што ме је лечио кад сам био дете у Другом светском рату, него ме је и хранио. Поред мене је становао и други руски емигрант Василиј Шјучкин који је држао дечје позориште на Цетињу, окупљао омладину око себе и учио нас глуми. Он је свако јутро долазио код моје мајке и питао како сам“, каже Кусовац.
Према његовим речима, њих двојица дошли су на Цетиње кад и највећи број руских емиграната „који су се изванредно уклопили у нашу невољу“. Наша земља је изгубила „скоро све што је потентно и способно у Првом светском рату“ а онда је дошло једно 40.000 – 50.000 правих мужева, инжењера, официра, лекара, Руса који су покрили све области живота.
Рјепинови ученици у Вршцу, сликари који су „отворили 20. век“
У односу на инжењере, музичаре или позоришне редитеље, руски сликари су можда и не мање допринели српској култури, сматра Кусовац. Ипак, издваја једног „велемајстора свог посла“ чија ће једна слика бити изложена на изложби у Вршцу – Степана Фјодоровича Колесњикова, Рјепиновог ученика.
Биће представљене слике и другог Рјепиновог ученика Николаја Кузњецова који припадао је групи најславнијих руских уметника тзв. передижника. Реч је покрету у руској уметности у време педесетих и шездесетих година 19. века кад „Данилевски прави чуда и објашњава зашто запад и исток нису компатибилни“.
„Подвижници су ишли у народ да подижу народну културу и ту су главне личности били Рјепин, Кравцкој а сви су они били око Кузњецова. Кузњецов чијих ћемо више слика видети у Вршцу налази се на знаменитој композицији коју је Рјепин направио, најзначајнијој у 19. веку – ‘Запорошци пишу писмо султану’ а тај портрет се чува у Народном музеју у Београду“, открива Кусовац.
Кузњецов, према његовим речима, спада у ред сликара који су одредили модерну уметност, односно „отворили светску уметност 20. века“. Од радова који се могу видети у у Вршцу, издваја и слике Иполита Мајковског, унука највећег маринсте света Ајвазовског.
Вршац и Бела Црква – бастиони „белих“ Руса
Кусовац подсећа да је Краљевина Југославија била једина земља у тадашњој Европи која је дозволила „белим“ Русима да отварају војне школе и гарнизоне на својој територији, због чега „нас нису волели Коминтерна и Црвена интернационала“. А једно од места где су имали свој гарнизон била је и Бела Црква која се налази у близини Вршца.
„Вршац и Бела Црква су бастиони белих Руса и добар део сликара чија ће се дела наћи на изложби је из Баната. Нису то велика имена али су били прегаоци, култур-трегери. Културтрегераштво није баш безначајна ствар јер је реч о ширење културног простора“, сматра Кусовац.
Нисмо незахвални – немарни смо
Утицај руских сликара на српско сликарство био је већи касније и дошао је преко друге генерације која је дошла преко великог српског националисте Љубомира Мицића и његовог чаописа „Зенит“.
Захваљујући Мицићу који је оставио простор за сликаре попут Кандинског и Архипенка, српско сликарство се ослонило на најнапреднију линију европског сликарства која је прекинута са Октобарском револуцијом. Међутим, то је долази до нас са закашњењем од две деценије а везу са руским авангардистима нисмо „превише ухватили“ јер смо се „заљубили у Французе“, сматра Кусовац.
„Нисмо незахвални према руским емигрантима, не можемо бити незахвални док има људи који их се сећају, али смо немарни. Незахвални нисмо јер имамо ту свест, али често радимо несистематично“, закључио је Кусовац.
