ИЗЛОЖБА „ВИСОВИ РУСКОГ СЛИКАРСТВА XIX–XX ВЕКА. РЕМЕК-ДЕЛА ИЗ ЗБИРКЕ ВЛАДИМИРА ПЕШИЋА“
Руски дом у Бриселу
Улица ду Меридиен 21, 1210 Брисел, Белгија
30. ОКТОБАР – 14. ДЕЦЕМБАР 2026.
– Саопштење за медије –
Од 30. октобра до 14. децембра 2026. године, у Руском дому у Бриселу биће одржана изложба „Висови руског сликарства XIX–XX века. Ремек-дела из Збирке Владимира Пешића“. Након грандиозног успеха у Паризу, где је изложба била представљена током лета 2026. године у Руском духовно-културном православном центру, сада ће имати прилику да је види и белгијска публика.
За Брисел ће ова изложба представљати јединствен културни догађај, будући да ће то бити прва изложба класика руског сликарства у Белгији у последњих 13 година, као и једино место на свету ван Русије на којем се тренутно могу видети оригинали руских мајстора.
Тридесет и седам година колекционарског искуства и рада, као и брижљив одабир дела руских мајстора сликарства, уврстили су Владимира Пешића у једног од најзначајнијих колекционара руске уметности ван граница Русије. По својим дометима, као и по беспрекорно осмишљеном одабиру уметника и њихових дела ова Збирка превазилази уобичајене резултате колекционарског прегнућа. За појединим делима и њиховим ауторима Владимир Пешић стрпљиво је трагао годинама, чак и деценијама и ова Збирка би се пре могла назвати музејском збирком најзначајнијих праваца руске ликовне уметности друге половине ХIХ и прве половине ХХ века.
Збирку Владимира Пешића чини више од 330 слика и дела примењене уметности руских и страних аутора, икона и јединствених антикварних предмета од слоноваче. Збирка је више пута представљана јавности на престижним уметничким изложбама, као и на шест самосталних изложби у Србији и Паризу. Све изложбе имале су изузетан успех у медијима и наишле су на топао одјек код бројних посетилаца.
Услед одлуке Министарства културе Руске Федерације из 2022. године о обустави привременог извоза музејских предмета са територије Русије, Збирка Владимира Пешића представља јединствену могућност да се у овим сложеним временима руско уметничко наслеђе покаже свету.
Изложба у Бриселу, под називом „Висови руског сликарства XIX–XX века. Ремек-дела из Збирке Владимира Пешића“, осмишљена је као визуелно путовање кроз 150 година историје руске уметности. Биће представљено 18 дела која обухватају 12 праваца руске уметности XIX и XX века: реализам, импресионизам, постимпресионизам, руски модерн, неоруски стил, кубизам, кубофутуризам, супрематизам, конструктивизам, социјалистички реализам, нонконформизам и експресионизам. Сва дела имају високу уметничку вредност – то су ремек-дела и дела истакнутих уметника. Истовремено, изложба има и просветитељски карактер: упознаје публику како са различитим правцима руске уметности, тако и са важним тренуцима руске историје. Све слике биће први пут приказане јавности у Белгији.
Симбол изложбе биће „Сијајуће куполе“ (1920) – најзначајније дело велике кнегиње Олге Романове, сестре руског цара Николаја II. Једна од најпознатијих руских сликарки, Романова је приказала зимски пејзаж са црквом и плавим куполама које се пресијавају на сунцу. Животни мото уметнице је: “Бити, а не изгледати”. Вођени тим речима, и ми данас не покушавамо да „изгледамо“, већ предузимамо истински корак ка руско-белгијском међусобном разумевању и културном обогаћивању.
Историју и карактер руског народа одражавају реалистичне слике В. Е. Маковског – „Малорyс“ (почетак осамдесетих година ХIX вeka), као и акварел „Портрет руског сељака“ (1885) Н. П. Загорског, које су прожете пажњом према човеку и његовом достојанству.
Једно од централних места на изложби заузима дело од светског значаја – „Борба идеологија“ В. Е. Татлина, утемељивача конструктивизма. Слика припада периоду руске авангарде (1910-1920 ) и показује синтезу кубофутуризма и конструктивистичких стремљења уметника.
Тему конструктивизма наставља рад Татлиновог ученика Ј. М. Гуминера „Револуција у целом свету“ (1919. или 1920).
Поред конструктивизма, Русија је колевка још једног авангардног правца – супрематизма, чији је утемељивач светски познати Казимир Маљевич. У поставци је представљена „Супрематистичка композиција“ (1920) С. Ј. Сењкина, једног од најталентованијих Маљевичевих ученика.
У истом периоду, али у потпуно другом духу, настала је „Мртва природа са погледом на Исакијевски сабор“ (1920) В. В. Пакулина, у стилу сезанизма са елементима кубизма. Слика је посвећена чувеном руском песнику Сергеју Јесењину и приказује део собе хотела „Англетер“ у којој је песник провео последње дане живота.
Посебну целину чини руски модерн, представљен портретима: „Портрет девојчице“ (1929) М. Н. Јаковљева и „Аутопортрет С. В. Мaљутина“ (1921), творца чувене руске матрјошке.
Руски импресионизам присутан је у лирским пејзажима Н. П. Богданова-Бељског – „Процветала башта“ и „Летње цвеће у парку“ (1930), испуњеним светлошћу и ваздухом.
У неоруском стилу, инспирисаном епским и бајковитим мотивима, стварао је Ф. Ф. Федоровски – један од кључних сценских уметника и главни сликар Бољшој театра. Изложен је његова скица за сценографију за оперу „Садко“ (1934).
Изложбу допуњују морски пејзажи. Акварел „Црноморски пејзаж“ (1929) једног од најзначајнијих мајстора руске и совјетске уметности прве половине XX века – П. П. Кончаловског, приказује сунчану обалу Гурзуфа на Криму. Кримска тема наставља се у „Кримском пејзажу“ (1897) М. С. Ткаченка, уметника који је живео у Паризу, али је сваке године путовао на Крим рада у природи. Потом следи „Јадрански пејзаж“ (1966) Н. П. Глушченка – познатог совјетског сликара и обавештајца, који је међу првима (јануара 1940) обавестио совјетску владу о предстојећем нападу фашистичке Немачке.
Социјалистички реализам представљен је делом Б. Н. Јермолајева „Урбанистички ритмови социјализма“ (1937), које одсликава елан индустријске епохе.
Познијем совјетском периоду припада „Регата једрилица на мору“ (1960) Г. Ј. Донцова, у стилу постимпресионизма, са богатом палетом и динамиком.
Поставку закључује најновије дело по времену настанка – „Свети Георгије и аждаја“ (1982) А. Т. Зверева, једног од водећих представника совјетског нонконформизма, којег је Пабло Пикасо називао „најбољим руским цртачем“.
Према речима колекционара Владимира Пешића: „Још од времена Петра I успостављене су трајне везе између Русије и Белгије. Брисел и Антверпен су историјски представљали значајне центре руске емиграције. Руско-белгијске односе нису одликовале само развијене економске и политичке везе већ и сарадња у области науке и културе. Руски аристократи и колекционари долазили су у Белгију привучени фламанском сликарском школом, у нади да ће набавити дела старих мајстора. Истовремено, Белгија је била једна од првих земаља Западне Европе која је показала велико интересовање за руску културу. У Белгији се изводила музика руских композитора, међу којима су били Бородин, Римски-Корсаков и Рубинштајн. Познати руски сликари, попут Репина, Серова, Маковског и других, такође су овде излагали своја дела и наилазили на велики успех. Тако је културна размена између две земље традиционално била двосмерна и заснована на узајамном интересовању и поштовању.“
Утолико је жалоснија ситуација која се развила последњих година, када је културна размена између Русије и Белгије у потпуности обустављена. Управо зато изложба „ Висови русог сликарства XIX–XX века. Ремек-дела из Збирке Владимира Пешића“ добија посебан значај. Она не само да пружа јединствену прилику да се данас виде оригинална дела класика руског сликарства већ нас и подсећа на оно најважније: уметност је одувек била и остаје простор дијалога, способан да повезује земље и народе кроз време и историјске изазове. Јер „најзначајније што остаје после нас је уметност“!
Свечано отварање изложбе „Висови руског сликарства XIX–XX века. Ремек-дела из Збирке Владимира Пешића“ одржаће се у петак, 30. октобра 2026.
Пријем гостију предвиђен је од 18.30 часова. У 19.00 часова, у концертној сали, биће одржан концерт поводом обележавања Дана народног јединства. Том приликом присутнима ће се обратити амбасадор Руске Федерације у Краљевини Белгији Д. В. Гончар и колекционар Владимир Пешић. Након концерта уследиће свечано отварање изложбе, а потом и коктел.
Владимир Пешић истиче: „Веома ми је драго што се отварање моје изложбе у Руском дому у Бриселу поклопило са концертом приређеним поводом тако значајног празника као што је Дан народног јединства Русије. Дан народног јединства посвећен је уједињењу руског народа пред спољним претњама. Суочен са спољним притисцима, руски народ се ујединио, а Русија је на крају постала само снажнија.
Осим тога, ослобођење Москве 1612. године, под вођством Мињина и Пожарског, означило је почетак ослобађања Русије и крај Смутног времена, након чега је на престо ступила династија Романових. Стицајем необичних околности, симбол моје изложбе је слика „Сијајуће куполе“ (1920) Олге Романове, сестре последњег руског цара Николаја II! Управо ова слика краси насловну страну каталога и плакат изложбе“.
ИЗЛОЖБА „ВИСОВИ РУСКОГ СЛИКАРСТВА XIX–XX ВЕКА. РЕМЕК-ДЕЛА ИЗ ЗБИРКЕ ВЛАДИМИРА ПЕШИЋА“
Руски духовно-културни православни центар,
75007 Париз, Ке Бранли 1
20. МАЈ – 30. ЈУН 2026.
– Саопштење за медије –
У част свог десетогодишњег јубилеја, Руски духовно-културни православни центар у Паризу отвара изложбу „Висови руског сликарства XIX–XX века. Ремек-дела из Збирке Владимира Пешића“, која ће бити одржана од 20. маја до 30. јуна 2026. године.
Тридесет и седам година колекционарског искуства и рада, као и брижљив одабир дела руских мајстора сликарства, уврстили су Владимира Пешића у једног од најзначајнијих колекционара руске уметности ван граница Русије. По својим дометима, као и по беспрекорно осмишљеном одабиру уметника и њихових дела ова Збирка превазилази уобичајене резултате колекционарског прегнућа. За појединим делима и њиховим ауторима Владимир Пешић стрпљиво је трагао годинама, чак и деценијама и ова Збирка би се пре могла назвати музејском збирком најзначајнијих токова руске ликовне уметности друге половине ХIХ и прве половине ХХ века.
Збирку Владимира Пешића чини више од 330 сликарских и дела примењене уметности руских и страних аутора, икона и јединствених антикварних предмета од слоноваче. Збирка је више пута представљана јавности на престижним уметничким изложбама, као и на пет самосталних изложби у Србији. Све изложбе имале су изузетан успех у медијима и наишле су на топао одјек код бројних посетилаца.
Изложба у Паризу, под називом „Висови руског сликарства XIX–XX века. Ремек-дела из Збирке Владимира Пешића“, биће осмишљена као визуелно путовање кроз 150 година историје руске уметности. Биће представљено 18 дела која обухватају 12 праваца руске уметности XIX и XX века: реализам, импресионизам, постимпресионизам, руски модерн, неоруски стил, кубизам, кубофутуризам, супрематизам, конструктивизам, социјалистички реализам, нонконформизам и експресионизам. Сва дела имају високу уметничку вредност – то су ремек-дела истакнутих уметника. Истовремено, изложба има и просветитељски карактер: упознаје публику како са различитим правцима руске уметности, тако и са важним тренуцима руске историје. Све слике биће први пут приказане јавности.
Услед одлуке Министарства културе Руске Федерације из 2022. године о обустави привременог извоза музејских предмета са територије Русије, Збирка Владимира Пешића представља јединствену могућност да се у овим сложеним временима руско уметничко наслеђе покаже свету. („Ремек-дела нове уметности. Збирка браће Морозов“ у Фонду Louis Vuitton, 2021–2022).
Симбол изложбе биће „Сијајуће куполе“ ( 1920.) – најзначајније дело велике кнегиње Олге Романове, сестре руског цара Николаја II. Једна од најпознатијих руских сликарки, Романова је приказала зимски пејзаж са црквом и плавим куполама које се пресијавају на сунцу, подсећајући на куполе Храма Свете Тројице Руског духовно-културног православног центра у Паризу, где ће изложба бити одржана.
Историју и карактер руског народа одражавају реалистичне слике В. Ј. Маковског – „Малорус“ (почетак осамдесетих година ХIX вeka), као и акварел „Портрет руског сељака“ (1885.) Н. П. Загорског, које су прожете пажњом према човеку и његовом достојанству.
Једно од централних места на изложби заузима дело од светског значаја – „Борба идеологија“ В. Е. Татљина, творца конструктивизма. Слика припада периоду руске авангарде 1910-1920. и показује синтезу кубофутуризма и конструктивистичких стремљења уметника.
Тему конструктивизма наставља рад Татлиновог ученика Ј. М. Гуминера „Револуција у целом свету“ (1919. или 1920.).
Поред конструктивизма, Русија је постала колевка и још једног авангардног правца – супрематизма, чији је творац светски познати Казимир Маљевич. У поставци је представљена „Супрематистичка композиција“ (1920.) С. Ј. Сењкина, једног од најталентованијих Маљевичевих ученика.
У истом периоду, али у потпуно другом духу, настала је „Мртва природа са погледом на Исакијевски сабор“ (1920.) В. В. Пакулина, у стилу сезанизма са елементима кубизма. Слика је посвећена чувеном руском песнику Сергеју Јесењину и приказује део собе хотела „Англетер“ у којој је песник провео последње дане живота.
Несмемо занемарити руски модерн, представљен портретима: „Портрет девојчице“ (1929.) М. Н. Јаковљева и „Аутопортрет С. В. Мaљутина“ (1921.), творца чувене руске матрјошке.
Руски импресионизам присутан је у лирским пејзажима Н. П. Богданова-Бељског – „Процветала башта“ и „Летње цвеће у парку“ (1930.), испуњеним светлошћу и ваздухом.
У неоруском стилу, инспирисаном епским и бајковитим мотивима, стварао је Ф. Ф. Федоровски – један од кључних сценских уметника и главни сликар Бољшој театра. Биће изложена његова скица декорације за оперу „Садко“ (1934.).
Изложбу допуњују морски пејзажи. Акварел „Црноморски пејзаж“ (1929.) једног од најзначајнијих мајстора руске и совјетске уметности прве половине XX века – П. П. Кончаловског, приказује сунчану обалу Гурзуфа на Криму. Кримска тема наставља се у „Кримском пејзажу“ (1897.) М. С. Ткаченка, уметника који је живео у Паризу, али је сваке године путовао на Крим. Потом следи „Јадрански пејзаж“ (1966.) Н. П. Глушенка – познатог совјетског сликара и… обавештајца, који је међу првима (јануара 1940.) обавестио совјетску владу о предстојећем нападу фашистичке Немачке.
Социјалистички реализам представљен је делом Б. Н. Јермолајева „Урбанистички ритмови социјализма“ (1937.), које одсликава жар индустријске епохе.
Познијем совјетском периоду припада „Регата једрилица на мору“ (1960.) Г. Ј. Донцова, у стилу постимпресионизма, са богатом палетом и динамиком.
Поставку закључује најновије дело по времену настанка – „Свети Георгије и аждаја“ (1982.) А. Т. Зверева, једног од водећих представника совјетског нонконформизма, којег је Пабло Пикасо називао „најбољим руским цртачем“.
Саветник-посланик Амбасаде Руске Федерације у Француској Александар Николајевич Зезјулин; колекционар Владимир Пешић; директорка Руског духовно-културног православног центра у Паризу Ана Игоревна Котлова
Вернисаж изложбе „Висови руског сликарства XIX–XX века. Ремек-дела из Збирке Владимира Пешића“, 20. маја 2026. године.
Владимир Пешић даје интервју Анастасији Поповој, новинарки руског ТВ канала „Русија-1“.
Владимир Пешић испред слике Олге Романове ‘Сијајуће куполе’, која је постала симбол изложбе
ИЗЛОЖБА „Сазвежђе знаменитих руских уметника XIX–XX века
из Збирке Владимира Пешића“
Салон Музеја града Београда, Булевар Краља Александра 30
11000 Београд, Србија
21. ОКТОБАР – 9. НОВЕМБАР 2025.
– Саопштење за јавност –
У Салону Музеја града Београда од 21. октобра до 9. новембра одржаће се изложба слика и икона „Сазвежђе знаменитих руских уметника XIX–XX века из Збирке Владимира Пешића“. То је централни догађај манифестације „Дани Москве у Београду“, коју српска престоница поново организује након 9 година паузе.
Тридесет и шест година колекционарског искуства и рада, као и брижљив одабир дела руских мајстора сликарства, уврстили су Владимира Пешића у једног од најзначајнијих колекционара руске уметности ван граница Русије. По својим дометима, ова збирка превазилази уобичајене резултате колекционарског прегнућа и по беспрекорно осмишљеном одабиру уметника и њихових дела – а за појединим делима и њиховим ауторима Владимир Пешић стрпљиво је трагао годинама, чак и деценијама – пре би се могла назвати музејском збирком најзначајнијих токова руске ликовне уметности друге половине ХIХ и прве половине ХХ века.
После представљања Збирке на престижним руским изложбама и салонима уметности и антиквитета, Владимир Пешић је, под насловом „Сјај руских сликара“ три пута представио дела из своје збирке српској јавности, најпре у Вршцу, а потом у два наврата и у Руском дому у Београду.
Изложба која се организује у Салону Музеја града Београда, као и претходне изложбе, јединствене су и по томе што је данас то једина прилика да се оригинална дела руских класика виде ван Русије! А ствараоци представљени на изложби неспорно заслужују пажњу. То су академици сликарства и признати уметници који су школовање и стваралачко обликовање стицали у средини која је била један од најважнијих уметничких центара Европе.
Поставку изложбе „Сазвежђе знаменитих руских уметника ХIХ–ХХ века из Збирке Владимира Пешића“ у Салону Музеја града Београда, где је акценат стављен на московске сликаре, чини 36 слика и 8 икона.
Централна места на изложби заузимају ремек-дела „Поток“ Станислава Жуковског, једног од најзначајнијих руских пејзажиста, а изложена слика припада пику његовог стваралаштва, и „Супрематистичка композиција“ Ивана Кудрјашова, изузетног ученика Казимира Маљевича. Обе слике се први пут приказују јавности.
Леонид и Рима Браиловски су донели дух Москве у Београд, где су живели и стварали. Њихова дела постала су део српске културне сцене, претворивши се у мост између два града и две традиције, па зато управо њихово дело „Храм Василија Блаженог у Москви“, насликано у Београду почетком 1920-их, симболички репрезентује изложбу.
Посебно место на изложби заузима загонетни портрет принцезе Мафалде Савојске, унуке краља Николе Петровића Његоша, дело Степана Колесникова, великог сликара кога су Срби заволели и кога доживљавају као свог уметника. Још два његова дела налазе се на овој изложби – изванредан пејзаж „Пролеће 1946“ и „Павиљон Министарства социјалне политике. Изложба радних инвалида“.
На изложби ће бити представљене и две минијатуре. Њихово стварање захтева врхунско мајсторство због чега се ретко срећу у ликовној уметности. Прва је слика „Позив на крштење Словена“ велелепног сликара руског императорског двора Адолфа Шарлемања. На слици је приказан кнез Владимир који је од свих вера изабрао православље, јер је његовој души било најближе, а због старословенског језика и писма најразумљивије. На слици је приказан кнез Владимир како позива Пољане, племе које је живело на територији Кијевске Русије, да приме православно хришћанство. Земља којом је владао звала се Кијевска Русија, а данас се, уз тај назив, користи и Древноруска држава или Древна Русија. Главни град био је Кијев. Друга минијатура је „Портрет цара Николаја I“, ремек-дело Ивана Винберга.
Изложбу ће красити и „Девојка са цвећем“ Николаја Кузњецова, „Портрет одојчета“ Бориса Пастухова и „Портрет Тамаре Бибе“, рођаке Владимира Пешића, који је насликао Александар Толстој.
После 95 година биће изложен акварел Степана Уварова. Љубитељи уметности су могли да га виде први и једини пут 1930. године у павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану у Београду на врхунској изложби „Велика изложба руске уметности“.
У Београду је 1933. године самосталну изложбу имао Филип Маљавин. Дело са те изложбе „Два живота“ налази се у Збирци Владимира Пешића и биће изложено заједно са портретом генерала војске Краљевине Југославије. Током боравка у Београду Маљавин је насликао портрет краљице Марије Карађорђевић, који се чува у Народном музеју у Београду.
О дубокој испреплетености српског и руског народа говори слика „Богатир Добриња Никитич“ Константина Кузњецова с Писмом захвалности Олги, Николи и Беби Табаковић које је потписао руски генерал коњице Николај Николајевич Баратов.
Петар Соколов стекао је у ХIХ веку велику популарност као акварелиста, и то делима на тему лова и сељачког живота. На овој изложби заступљен је акварелом „Руска тројка“. Потом следе дела бриљантних сликара који показују сву раскош руске сликарске школе пејзажа – Михаила Суздаљцева, Александра Лажечникова, Иполита Мајковског, којима се придружује реалистички беспрекорна панорама Црвеног трга у Москви, дело Василија Голикова, цењеног филмског уметника и сликара.
Дмитриj Мартен насликао је 1893. прелепу кошницу која код савремених гледалаца буди најразноврсније асоцијације.
Кроз 6 дела Александра Туманова на овој изложби можемо да се упознамо с московским наивним сликарством.
Изложбу заокружују иконе које су посебно интересантне српској публици. Насликане су на дрвету и, за разлику од српских икона, налазе се у позлаћеним и посребреним оковима. Чувају се у реликвијарима.
Збирка Владимира Пешића, Арт Москва, 2023
УМЕТНОСТ НЕМА ГРАНИЦЕ
Збирка српског колекционара Владимира Пешића постала је импозантна ризница слика и дела примењене уметности, скулптура, икона и јединствених антикварних уметничких предмета од слоноваче. У његовој збирци налазе се дела уметника из најзначајнијих праваца руске ликовне уметности друге половине ХIХ и прве половине ХХ века.
Током 2022. године дела из Збирке Владимира Пешића два пута су представљана у Србији. Захваљујући овом колекционару Србија је била једино место ван Русије где су се могла видети дела руских мајстора у оригиналу. Биле су то веома запажене изложбе које су због великог интересовања продужаване. За представљање руске уметности Владимир Пешић је од српских и руских институција културе добио више признања.
На салону Арт Москва у елитном изложбеном простору Гостини двор Владимир Пешић наступа под слоганом „Уметност нема границе“, јер су њене поруке универзалне и снажније су од било којих административних ограничења и забрана.
Између тридесетак дела која Владимир Пешић излаже на Арт Москва издвајамо слику „Сестрице“ Николаја Петрова Богданова-Бељског, једног од најистакнутијих руских импресиониста. Најзначајнија његова дела инспирисана су животом најмлађих. Слика „Сестрице“ настала је 1910-их година и припада његовом стваралачки најважнијем периоду, а уметник ју је излагао 1935. године у Београду.
Марија Розентал Хатчек била је један од најзначајнијих портретиста у Аустрији у првој четвртини ХХ века. Њена слика „Ани и Густи“ („Златно детињство“) из 1903. године непосредно по настанку представљена је у немачком часопису „Беседа“ и убрзо се нашла на поштанским разгледницама у Аустрији и Русији. По уметничком и историјском значају слика „Ани и Густи“ коју Владимир Пешић излаже на Арт Москва има музејску вредност.
Велика кнегиња Олга Романова, сестра императора Николаја II, посветила се у потпуности сликарству после 1917. године. Живела је и стварала у складу са својом девизом „Бити а не изгледати“, а њено дело „Ускршњи сто“ Владимир Пешић излаже у част највећег хришћанског празника.
Николај Дмитријевич Кузњецов стекао је у царској Русији славу као портретиста раван Иљи Рјепину. Њихови портрети имали су у то време идентичну цену. Владимир Пешић има у својој збирци 11 дела Николаја Дмитријевича Кузњецова, што је појединачно вероватно најзначајнија колекција овог славног сликара.
Из своје богате колекције икона, на Арт Москви Владимир Пешић излаже ретку и веома важну икону из XVII века на којој су приказана четири московска светитеља и чудотворца – Петар, Алексије, Јона и Филип. Веома ретко се могу наћи иконе на којима су ова четири свеца заједно.
Изложба поводом јубилеја Руског дома у Београду
Press release
Поводом 90 година од оснивања Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду 6. априла 2023. године отворена је изложба слика на којој су још једном представљена дела руских сликара из Збирке Владимира Пешића, од којих већина није излагана до сада.
Током 2022. године, у Градском музеју Вршац и Руском дому у Београду, одржане су, под називом „Сјај руских сликара“, две изложбе слика из Збирке Владимира Пешића. Била је то прилика да се љубитељи уметности у Србији упознају с делима руских мајстора ликовне уметности, од којих су многи једно време живели и стварали у тадашњој Краљевини Југославији. Уједно, после скоро 40 година, то су прве изложбе у Србији које су у целини биле посвећене руском сликарству. Због познатих политичких дешавања која су заокупила пажњу светске јавности током 2022. године, Србија је захваљујући овим двема изложбама била једино место ван Русије где су се могла видети дела руских сликара у оригиналу.
Овим двема изложбама Владимир Пешић је, с једне стране, представио стваралаштво руских емиграната који су после Октобарске револуције своју нову домовину пронашли у Србији и ту остварили пун уметнички процват. С друге стране, указао је на симболичка историјска збивања која су свој одјек нашла на делима руских стваралаца. Она показују какав је однос Запада према Русији био кроз векове, али и како су Руси успевали да сачувају сопствено биће и везу с православним Словенима, пре свега Србима.
Јубилеј Руског дома у Београду – 90 година од оснивања – прилика је за колекционара Владимира Пешића не само да још једном прикаже дела из своје збирке већ и да нас подсети и на неке друге значајне датуме који повезују руске сликаре са Србијом. У првом реду то је 90 година од велике изложбе Филипа Маљавина у јануару 1933. године у Београду. Изложба је одржана „под високом заштитом Његова Краљевског Височанства кнеза Павла“, а у Почасном одбору биле су најзначајније личности тадашњег политичког, научног и културног живота у Србији: др Коста Кумануди, председник Народне скупштине, др Раденко Станковић, министар просвете, Милутин Петровић, градоначелник Београда, Василије Н. Штрандман, делегат за заштиту руских избеглица, Олга Станојевић, председник „Цвијете Зузорић“, академици Александар Белић, Богдан Поповић и Урош Предић, Стеван Бошковић, дивизијски генерал, вајар Тома Росандић, проф. др Бранко Поповић и Василије Ф. Баумгартен, председник Удружења руских уметника. „Сама ова чињеница даје нам недвосмислен одговор на питање и колико је стваралаштво Филипа Маљавина било цењено у целој Европи, али и колико је тадашња држава водила рачуна о култури и уметности и, између редова, о бризи за Русе који су избегли из своје отаџбине“, истиче Владимир Пешић. Друга годишњица на коју овом приликом Владимир Пешић скреће пажњу на овој изложби јесте 100 година од изложбе коју су у Градском музеју Вршац имали Николај Дмитријевич Кузњецов и Петар Александрович Самонов. Несумњиво, био је то велики културни догађај. Познато је да је Кузњецов у Србију стигао на позив краља Александра I Карађорђевића и да је боравио на његовом двору. Слава коју је стекао у царској Русији као сликар пејзажа и портретиста раван Иљи Рјепину пронела се читавом Европом. Није га сломила бољшевичка револуција, губитак племићких привилегија и огромног богатства које је поседовао. Његов живот био је посвећен уметности и зато је, по сведочењу његових савременика, до краја живота остао „енергичан, весео, упркос својим годинама и пропасти коју је доживео“. И Петар Александрович Самонов потиче из племићке породице. Био је у првом реду скулптор, а његово најзначајније дело је споменик генералу Скобељеву на Тверском тргу у Москви. Као и Кузњецов, својим животом и делом Самонов је посведочио да је уметност сигурно уточиште за људе богате духом и кад остану без материјалног ослонца.
Када је основан 1933. године уз подршку краља Александра Првог Карађорђевића, Руски дом је понео име цара Николаја Другог. То је повод да се јавности представи портрет његовог прадеде Николаја Првог, који је насликао мајстор минијатуре Иван Андрејевич Винберг. Ово ремек-дело први пут се излаже, а Владимир Пешић чувао га је управо за ову прилику.
Поред већ наведених, на овој изложби посвећеној јубилеју Руског дома биће први пут изложено и дело „Велики пост“ Бориса Литвинова. Наравно, још једном биће изложена дела која су изазивала највећу пажњу јавности – Степана Колесникова, Адолфа Шарлемања, Константина Кузњецова, Григорија Самојлова, који је учествовао у реконструкцији зграде Руског дома, и др.
Откако су први пут у Руском дому изложене иконе из Збирке Владимира Пешића, оне су биле део свих каснијих културних догађаја у овој установи, а тако ће бити још неко време и по завршетку ове изложбе.
„Изложбе дела из моје збирке које су током 2022. године организоване под називом „Сјај руских сликара“ требало је да буду увертира у серију изложби у Србији, Црној Гори и Републици Српској (а зашто да не и у другим земљама света?!) које би омогућиле да се јавност упозна с делима руских мајстора непроцењиве вредности. Да ли ће ова идеја бити остварена, не зависи од нас, људи који смо цео живот посветили лепоти коју уметност доноси у свакодневни живот. Зависи понајвише од тога колико је данашња политика спремна да уметности, и култури уопште, врати место које је некада с правом заузимала. И у Русији и у Србији“, закључује колекционар Владимир Пешић.
https://ruskidom.rs/sr/2023/04/07/90-godina-ruskog-doma-u-beogradu/


ИЗЛОЖБА „СЈАЈ РУСКИХ СЛИКАРА“
ИЗ ЗБИРКЕ ВЛАДИМИРА ПЕШИЋА,
РУСКИ ЦЕНТАР ЗА НАУКУ И КУЛТУРУ „РУСКИ ДОМ“ У БЕОГРАДУ, КРАЉИЦЕ НАТАЛИЈЕ 33,
12. МАЈ – 14. ЈУН 2022.
– Саопштење за јавност –
У Руском дому у Београду од 12. маја до 14. јуна биће одржана изложба „Сјај руских сликара“ из Збирке Владимира Пешића.
Акценат изложбе „Сјај руских сликара“ у Руском дому налази се на симболичким историјским збивањима, која показују какав је однос Запада према Русији био кроз векове, али и како су Руси успевали да сачувају сопствено биће и везу с православним Словенима, пре свега Србима. Нажалост, из објективних разлога, Владимир Пешић није био у прилици да на овој изложби прикаже сва дела из своје богате збирке за која је сматрао да могу бити поучна и интересантна.
Изложбу отвара једна од првих слика које је Владимир Пешић купио, сада већ далеке 1989. године у Москви, и коју први пут показује у јавности. То је слика „Позив на крштење Словена“ велелепног сликара руског императорског двора Адолфа Шарлемања. На слици је приказан кнез Владимир који је од свих вера изабрао православље, јер је његовој души било најближе, а због старословенског језика и писма најразумљивије. Кнез Владимир позива Пољане, племе које је живело на територији Кијевске Русије, да приме православно хришћанство. Земља којом је владао звала се Кијевска Русија, а данас се, уз тај назив, користи и Древноруска држава или Древна Русија. Главни град био је Кијев.
Кроз дела из своје збирке Владимир Пешић подсећа јавност и на Кримски рат, који је средином ХIХ века против Русије повела алијанса коју су сачињавали Уједињено Краљевство, Француска, Османско царство и италијанска Краљевина Пијемонт. Један од најбољих руских ратних сликара, Николај Семјонович Самокиш, насликао је серију слика везаних за херојску одбрану Севастопоља која је трајала 349 дана.
Сликом „Сабор Свете Софије“ Владимира Александровича Плотњикова сугестивно се подсећа да су Руси били на вратима Константинопоља два пута само у ХIХ веку, али су се повукли да би сачували мир у Европи. На слици А. В. Плотникова не виде се ни војни сукоби ни њихове последице, али цела композиција одише религиозно-историјским реминисценцијама. Аја Софија, у коју на његовој слици нико не гледа, заробљена је између четири минарета. Меланхолични поглед жене уперен је у прошлост највећег православног храма. Док слуша звук шаргија, она чује литургију, не кријући забринутост над будућношћу, коју симболизује девојчица обучена у невино беле боје.
Централно место на изложби заузима загонетни портрет принцезе Мафалде Савојске, унуке краља Николе Петровића Његоша, дело Степана Федоровича Колесникова, великог сликара кога су Срби заволели и кога доживљавају као свог уметника. Још два његова дела налазе се на овој изложби – „Пролеће 1946“, изванредан пејзаж који се недавно нашао у Пешићевој збирци, као и „Павиљон Министарства социјалне политике. Изложба радних инвалида“, које се налази и на насловној страни каталога ове изложбе.
О дубокој испреплетености српског и руског народа говори слика „Богатир Добриња Никитич“ Константина Констатиновича Кузњецова с Писмом захвалности Олги, Николи и Беби Табаковић које је потписао руски генерал коњице Николај Николајевич Баратов.
На изложби „Сјај руских сликара“ излажу се и дела врсних портретиста, као што су Григорије Иванович Самојлов, сликар и архитекта, Ананије Алексејевич Вербицки, непоновљиви ликовни хроничар Београда, Николај Дмитријевич Кузњецов, један од најпознатијих руских сликара с краја ХIХ и почетка ХХ века, Борис Иванович Пастухов, чији је портрет одојчета који се излаже један од ретких примера у ликовној уметности и Игор Васиљев, велики уметник чији је неспутани дух увек био у колизији са соцреалистичким временом у коме је живео.
Петар Петрович Соколов стекао је у ХIХ веку велику популарност као акварелиста, и то делима на тему лова и сељачког живота. На овој изложби заступљен је акварелом „Руска тројка“. Потом следе дела бриљантних сликара који показују сву раскош руске сликарске школе пејзажа – Александра Ивановича Лажечникова, Владимира Павловича Зелинског и Николаја Кривошејна, којима се придружује реалистички беспрекорна панорама Црвеног трга у Москви, дело Василија Васиљевича Голикова, цењеног филмског уметника и сликара.
Слика „Рудари“ из 1923. године Николаја Васиљевича Харитонова, ученика великог Рјепина, због поуке коју носи – да заједнички рад људи различитих религија представља пут у бољу будућност – део је свих изложби које приређује Владимир Пешић.
Изложбу „Сјај руских сликара“ заокружују иконе које су руски иконописци сликали крајем ХIХ и почетком ХХ века.
„Наравно, уметничка вредност дела која се излажу увек је у првом плану. Да би симболичка вредност коју дело шаље опстала кроз векове, мора бити исказана мајсторским рукописом. А дела која се налазе на изложби „Сјај руских сликара“ у Руском дому одишу и снажном поруком и изузетним мајсторством“, наглашава Владимир Пешић и додаје:
„Изложба у Руском дому припремана је и одвија се у веома специфичним околностима. Најпре због догађаја у Русији и Украјини, који умногоме подсећају на раније векове и однос који су западне силе имале према Словенима и, нарочито, Русији. Тим пре што су се, ни криви ни дужни, на удару западних санкција нашли Пушкин, Достојевски, Толстој, руска уметност уопште, иако одавно не припадају само Русији и Русима већ целом човечанству. На крају крајева, уметност је најзначајнији, ако не и једини траг који остаје после нас.“
Никола Кусовац, музејски саветник у пензији, који помно прати Пешићев рад, каже да је „Владимир Пешић вођен неизмерном љубављу преузео или, како се то у народу каже „о свом руху и круху“, почео да врши улогу једне специјализоване музејско-галеријске установе. Протоком времена, у складу са уложеним трудом, прикупљањем нужних података, стицањем знања, упознавањем научне и архивске грађе, испитивањем стања на терену, посебно на тржишту уметнинама и антиквитетима, наравно и према сопственим материјалним могућностима, без ичије помоћи са стране, почели су да се назиру облици једне по свим одликама значајне и особене уметничке збирке. Управо ова изложба приређена у београдском Руском дому, под називом „Сјај руских сликара“, који представља један могући и, у првом реду текућим збивањима одређен избор слика из збирке Владимира Пешића, на најбољи начин сведочи о природи и оствареним дометима те збирке.“
Изложбу отвара 12. маја у 17,00 сати Никола Кусовац, музејски саветник у пензији. Гостима ће се обратити и Владимир Пешић, власник збирке и аутор концепта изложбе, као и званичници Амбасаде Руске Федерације у Србији.
Пролеће 2022.
Невероватно посећена изложба у Градском музеју Вршац дала ми је снагу да продужим са изложбом Сјај руских сликара у Србији. Изложба у Вршцу изазвала је и значајно интересовање медија, а велики број посетилаца оставио је дирљиве записе у Књизи утисака. Међу посетиоцима је било много деце и средњошколаца. Приређено је више дечјих радионица због којих ми је било пуно срце. Трудио сам се да деци приближим универзалне вредности које уметничка дела буде у човеку. Бићу веома срећан ако сам успео да им дочарам макар део племенитости коју је уметност унела у мој живот.
Одабир слика за изложбу у Руском дому био је пропраћен бујицом емоција из неколико разлога. Најпре због догађаја у Русији и Украјини, који умногоме подсећају на раније векове и однос који су западне силе имале према Словенима и, нарочито, Русији. Тим пре што су се, ни криви ни дужни, на удару западних санкција нашли Пушкин, Достојевски, Толстој, руска уметност уопште, иако одавно не припадају само Русији и Русима већ целом човечанству. С друге стране, ни однос Словена према сопственој култури и њеним вредностима не може се назвати брижним. Последњих година увозимо са Запада јефтину, популарну, потрошачку културу (пре би се могло рећи супкултуру) затирући у корену важност високе уметности и њене непролазне вредности. Такав нам је однос и према језику, који је сам темељ нашег постојања. Када сам пре неколико дана хтео да купим тастатуру с ћириличким словима (да бих написао овај текст на свом, ћириличком писму), схватио сам да је такву тастатуру у Србији готово немогуће купити. Употреба страних речи и увереност да је на Западу све боље временом ће оставити велике последице на идентитет и културу и српског и руског народа.
Акценат ове изложбе у Руском дому ставио сам на симболичка историјска збивања, која показују какав је однос Запада према Русији био кроз векове, али и како су Руси успевали да сачувају сопствено биће и везу с православним Словенима, пре свега Србима. Нисам био у прилици да на овој изложби прикажем сва дела из своје збирке за која сам сматрао да могу бити поучна и интересантна. На то је највише утицала чињеница да слике нисам могао допремити у Србију, јер Србија је једина земља за коју знам да на увоз уметничких дела наплаћује царину 10% и на то 20% ПДВ-а, што укупно износи 30% од вредности уметничког дела. Наша братска Русија не наплаћује ни царину ни порез на увоз уметничких дела. То је једини прави пут да се у земљу врати национално благо и културно добро.
Све то је условило да изложбу отворим једном од првих слика које сам купио далеке 1989. године у Москви, и коју први пут показујем у јавности. То је слика „Позив на крштење Словена“ велелепног сликара руског императорског двора Адолфа Шарлемања. На слици је приказан кнез Владимир који је од свих вера изабрао православље, јер је његовој души било најближе, а због старословенског језика и писма најразумљивије. Кнез Владимир позива Пољане, племе које је живело на територији Кијевске Русије, да приме православно хришћанство. Земља којом је владао звала се Кијевска Русија, а данас се, уз тај назив, користи и Древноруска држава или Древна Русија. Главни град био је Кијев.
Осетио сам потребу да кроз дела из моје збирке подсетим јавност на Кримски рат (1853–1856), који је против Русије повела алијанса коју су сачињавали Уједињено Краљевство, Француска, Османско царство и италијанска Краљевина Пијемонт. Један од најбољих руских ратних сликара, Николај Семјонович Самокиш, насликао је серију слика везаних за херојску одбрану Севастопоља која је трајала 349 дана. На мом сајту може се прочитати дирљива животна прича како је великом сликару Николају Самокишу уметност спасла живот.
Кроз портрете принцезе Мафалде Савојске, унуке краља Николе Петровића Његоша, великог архитекте Григорија Самојлова, значајног композитора Милоја Милојевића, и мог деде Бранислава Максимовића, познатог предратног певача, желео сам да подсетим публику на људе који су учинили добра дела, а неки од њих су и страдали због тога.
Почетком априла сам имао срећу да купим пејзаж Степана Колесникова „Пролеће 1946“. Велика ми је радост што ћу моћи да поделим с посетиоцима емоције које осећам гледајући ово прелепо дело великог сликара, кога су Срби заволели и кога доживљавају као свог уметника.
Слику „Рудари“ из 1923. године Николаја Харитонова, ученика великог Рјепина, већ сам излагао на изложби у Вршцу. Због поуке коју носи – да заједнички рад људи различитих религија представља пут у бољу будућност – представљаћу је на свим изложбама које ћу убудуће имати.
Сликом „Сабор Свете Софије“ желео сам да подсетим јавност да су наша руска браћа била на вратима Константинопоља два пута само у ХIХ веку, али су због ултиматума Енглеза морали да се повуку тако да до дана данашњег нисмо повратили наш свети град.
Наравно, уметничка вредност дела која се излажу увек ми је у првом плану. Да би симболичка вредност коју дело шаље опстала кроз векове, мора бити исказана мајсторским рукописом. А дела која се налазе на изложби Сјај руских сликара у Руском дому одишу и снажном поруком и изузетним мајсторством.
На крају крајева, уметност је најзначајнији, ако не и једини траг који остаје после нас.
Владимир Пешич
ЗБИРКА ВЛАДИМИРА ПЕШИЋА
– добар пример разумевања и љубави два блиска народа –
„Кажем вам да ће за сваку празну реч коју изговоре, људи дати одговор у дан суда. Јер ће се својим речима оправдати али и својим речима осудити.“
Спаситељ, по Мт. 12, 36–37
Представљајући Владимира Пешића као колекционара и учесника репрезентативног Салона антиквитета што се редовно приређује у Москви, у ствари пишући у Вечерњим новостима, од 21. априла 2021, о његовом трећем по реду и веома запаженом учешћу на тој смотри, стални московски дописник поменутог листа Бранко Влаховић, очито врстан познавалац прилика у Русији и, очито, Пешићеве збирке слика и антиквитета, закључује да су испреплетане судбине Срба и Руса учиниле ове, иначе блиске народе, још ближим. Ако сада емотивно и сасвим интимно истакнем да ове ретке не бисте читали да ме у зло и претешко време немачке окупације на Цетињу није из шапа опаке болести буквално отео и потом, уз свесрдну личну помоћ у храни и лековима, спасао комшија, доктор, педијатар, руски емигрант и надасве човекољубац Владимир Петрович Герсимович, замислите ту актуелну „случајност“ Рус рођен у Кијеву 1875. а преминуо као „прави ослонац и узданица мајкама болесне деце на Цетињу“ 1962, то би била тек још једна занемариљиво мала и безначајна потврда Влаховићевог закључка. Ако овој интимној исповести додам и то да је на моје рано духовно фомирање више него пресудно утицао још један Рус, емигрант, позоришни делатник и први ми комшија у поткровљу Његошеве 21 на Цетињу, Василије Шћућкин, чији је портрет, рад његовог земљака и пријатеља Ананија Вербицког, управо овде изложен и у чијој сам пренатрпаној самачкој собици први пут чуо моћни бас Шаљапина, стихове Љермонтова и Пушкина, видео незаборавне репродукције дела Рјепина и Верешчагина, ето вам истовремено и објашњење мом непатвореном и неугаслом русофилству.
Суштински важна, верујем најважнија историјска збивања која потврђују истинску испреплетаност два братска и једнаковерна словенска народа, Руса и Срба, одиграла су се непосредно после Првог светског рата. Њихова зла судбина (Срба, који су као победоносци из Великог рата изашли тешко осакаћени, без трећине и више билошки потентног живља што су своје животе положили на олтар отаџбине, и Руса много пострадалих у братоубилачком грађанском сукобу „црвених“ и „белих“ током злосрећне Октобарске револуције, која се завршила прогоном стотина хиљада најбољих руских мужева, оних у напону својих биолошких и ставаралачких моћи) условила је да један не претерано велики, али за пострадале Србе капитално, рекао бих, пресудно, важан део избеглих Руса, више десетина хиљада школованих официра, научника, педагога, лекара, инжењера, неимара, уметника свих профила и теко редом, стигне до опустошене, али више него захвалне нове државе Јужних Словена, утемељене на преголемим српским жртвама. Њихов радни учинак је био пресудно важан за добро функционисање свих витално битних институција новонастале државне заједнице, од којих су многе биле управо њихово дело.
Због тога сваки покушај, ма и најмањи, односно свако настојање, ма какво било, да се већ историјским збивањима изграђена блискост Руса и Срба у животној пракси учврсти и ојача, учвршћује и ојачава, заслужује нашу пуну пажњу и подршку. У том погледу настојања Владимира Пешића као колекционара руских антиквитета и, пре свега, дела руских ликовних уметника који су више или мање, дуже или краће, боравили и стварали на просторима од Триглава до Ђевђелије и од Суботице до Дубровника, а посебно у Србији и са Србима, више су него плодоносна, сврсисходна и сваке хвале вредна. Тако је донета добра одлука да се нуклеус изложбе слика пробраних дела руских уметника који су животом и стваралаштвом везани за ове просторе, посебно за Банат, којом се Пешић недавно и веома запажено представио у Вршцу, граду својих предака и, што је важније, са оближњом Белом Црквом, веома значајном центру окупљања оновремене руске емигрантске елите, посебно војне и војних кадетских школа, управо у овом часу великих, рекао бих и судбоносних искушења, проширена и текућим приликама прилагођена, прикаже у Београду, а где би друго него у Руском дому. Тачније, у Дому што га је руска емиграција изградила и отворила, према пројекту архитекте Василија Баумгартнера, зарад својих, али истодобно и због културних и просветних потреба свеколиког српског народа, пре равно деведесет година, односно 9. априла 1933. године.
Дакле, Владимир Пешић је вођен неизмерном љубављу преузео или, како се то у народу каже „о свом руху и круху“, почео да врши улогу једне специјализоване музејско-галеријске установе. Протоком времена, у складу са уложеним трудом, прикупљањем нужних података, стицањем знања, упознавањем научне и архивске грађе, испитивањем стања на терену, посебно на тржишту уметнинама и антиквитетима, наравно и према сопственим материјалним могућностима, без ичије помоћи са стране, почели су да се назиру облици једне по свим одликама значајне и особене уметничке збирке. Управо ова изложба приређена у београдском Руском дому, под називом Сјај руских сликара, који представља један могући и, у првом реду текућим збивањима одређен избор слика из збирке Владимира Пешића, на најбољи начин сведочи о природи и оствареним дометима те збирке. Наравно, он то првенствено успева преко дела сликара који су животом и делом били, дуже или краће, неки до смрти, везани за нову домовину Југославију и посебно за Србију. Заправо, њихова дела представљају окосницу вредности Пешићеве збирке као целине, као својеврсног показатеља високих ликовних домета руских уметника који су између два светска рата нашли уточиште у Југославији. Тако се пре свих морају на овој изложби делима истаћи Рјепинов блиски пријатељ и сарадник Николај Дмитријевич Кузњецов (1850–1929), у Србији изузетно цењен и популаран мајстор сликарске фразе какав је био Степан Фјодорович Колесников (1879–1955) и Николај Васиљевич Харитонов (1880–1944), талентовани Рјепинов ученик. Следе за њима пејзажисти Иполит Данилович Мајковски (1885–1963), Александар Иванович Лажечников (1879–1944) и Владимир Павлович Зелински (1894–1943). Такву галерију слика на особен и непоновљив начин својим делима обогаћују и чине разноврсном Константин Константинович Кузњецов (1895–1980), вансеријски стрип цртач, затим Ананије Алексејевич Вербицки (1896–1974), изузетно плодан сценограф али и непоновљиви ликовни хроничар Београда, једнако као и портретисти: сликар Борис Иванович Пастухов (1894–1974), сликар и архитекта Георгије Иванович Самојлов (1904–1989), сликар, илустратор и графичар Александар Сергејевич Толстој (1895–1969). По неком интимном диктату, дакле руковођен пре свега њему знаним емоцијама, Владимир Пешић је овом згодом галерији слика руских уметника који су животом и радом били везани за Југославију и Србију, додао по један рад недовољно проученог Николаја Кривошејна, нескривеног обожаваоца и следбеника популарног передвижника Ивана Ивановича Шишкина, затим једну жанр сцену, тачније типичну „Руску тројку“ на снегу, ваљда зато што је рад ратног сликара Петра Петровича Соколова (1821–1899), као и реалистички беспрекорно изведену панораму познатог и питорескног московског „Црвеног трга“, рад, иначе, цењеног филмског делатника Василија Васиљевича Голикова (1927–2005).
Поред наведених сликара чија дела представљају засад језгро вредности збирке Владимира Пешића, изложено је и неколико примерaка руских серијских икона насталих одреда током XIX века, каквих су иначе пуне наше богомоље, као и један по породичној линији наслеђен „Портрет Бранка Максимовића“, рад изузетно даровитог младог сликара Игора Васиљева. Управо укључивањем овог дела насталог 1950. у збирку, којом се сада и овде представља, Пешић је наговестио своје, логично, природом ствари одређено, будуће колекционарско усмерење према генерацији младих руских уметника, кћерки и синова првог таласа руских емиграната, какви су, осим Игора, били још Марклен Мосијенко, Оља Ивањицки и најзначајнији међу њима Леонид Шејка.
Наравно, као делом и трудом осведочени русофил и стога, између осталог, мени веома близак, Владимир Пешић није могао да пропусти прилику, свестан тренутка у којем јавности представља своју збирку, да поред изабраних слика не укључи још неколико уметничких дела. Тако се значајем поруке, односно свог иконографског садржаја, у прочељу изложбе у Руском дому нашла једна минијатура чувеног руског сликара француског порекла, а таквих је било више, Адолфа Јосифовича Шарлемања (1826–1901). На њој је приказана сцена како кнез Кијевске Русије, Владимир Први Велики, одавно, још историјске 988. године, позива свој народ да прими хришћанство. Тако је, укључивањем овог минијатурног ремек-дела у ткиво изложбе, Пешић упечатљиво подсетио заборавне или незнајуће ко је, где је и када је ударио темеље руском православљу. Уосталом, неће бити пука случајност да је заштитница Кијева, а зато и код Срба веома слављена, Света великомученица Варвара. Настављајући у истом смеру и духу Пешић у изложбу укључује још један поруком и наративом поучан акварел, дело истраживача древне руске архитектуре Владимира Александровича Плотникова (1866–1918). Тај акварел приказује „Сабор Свете Софије“, са култним њој посвећеним храмом у Константинопољу који је у међувремену добио четири минарета и постао истамбулска џамија. И, на крају овог порукама актуелног Пешићевог избора, нашао се један цртачки беспрекоран рад ратног сликара и анималисте Николаја Семјоновича Самокиша (1860–1944). Тај цртеж је једна ефектна визуелна реконструкција, из 1891, сегмента одбране Севастопоља, тачније одбране тзв. четвртог бастиона, од напада савезничке антируске коалиције, од Енглеске, Француске и Турске, у Кримском рату 1854–1855. године. Управо то ме подсетило да је на вест о паду Севастопоља, 1855, преминуо од срчаног удара један од највећих српских иконописаца и сликара, аутор иконостаса и зидних слика београдског Саборног храма, посвећеног Светом архангелу Михајлу, учени Димитрије Аврамовић (1815–1855).
У сваком случају, оно што ради Владимир Пешић добар је путоказ нашој заједници, нашем друштву и нашој држави, а пре свих и пре свега њеним институцијама заштите културно-уметничког наслеђа. Јер, тако се, на тај начин, још више преплићу и обогаћују историја и судбине два блиска словенска, једнаковерна и братска народа.
Никола Кусовац












































