ИЗЛОЖБЕ

ИЗЛОЖБА „СЈАЈ РУСКИХ СЛИКАРА“

ИЗ ЗБИРКЕ ВЛАДИМИРА ПЕШИЋА,

РУСКИ ЦЕНТАР ЗА НАУКУ И КУЛТУРУ „РУСКИ ДОМ“ У БЕОГРАДУ, КРАЉИЦЕ НАТАЛИЈЕ 33,

12. МАЈ – 14. ЈУН 2022.

– Саопштење за јавност –

 

У Руском дому у Београду од 12. маја до 14. јуна биће одржана изложба „Сјај руских сликара“ из Збирке Владимира Пешића.

Акценат изложбе „Сјај руских сликара“ у Руском дому налази се на симболичким историјским збивањима, која показују какав је однос Запада према Русији био кроз векове, али и како су Руси успевали да сачувају сопствено биће и везу с православним Словенима, пре свега Србима. Нажалост, из објективних разлога, Владимир Пешић није био у прилици да на овој изложби прикаже сва дела из своје богате збирке за која је сматрао да могу бити поучна и интересантна.

Изложбу отвара једна од првих слика које је Владимир Пешић купио, сада већ далеке 1989. године у Москви, и коју први пут показује у јавности. То је слика „Позив на крштење Словена“ велелепног сликара руског императорског двора Адолфа Шарлемања. На слици је приказан кнез Владимир који је од свих вера изабрао православље, јер је његовој души било најближе, а због старословенског језика и писма најразумљивије. Кнез Владимир позива Пољане, племе које је живело на територији Кијевске Русије, да приме православно хришћанство. Земља којом је владао звала се Кијевска Русија, а данас се, уз тај назив, користи и Древноруска држава или Древна Русија. Главни град био је Кијев.

Кроз дела из своје збирке Владимир Пешић подсећа јавност и на Кримски рат, који је средином ХIХ века против Русије повела алијанса коју су сачињавали Уједињено Краљевство, Француска, Османско царство и италијанска Краљевина Пијемонт. Један од најбољих руских ратних сликара, Николај Семјонович Самокиш, насликао је серију слика везаних за херојску одбрану Севастопоља која је трајала 349 дана.

Сликом „Сабор Свете Софије“ Владимира Александровича Плотњикова сугестивно се подсећа да су Руси били на вратима Константинопоља два пута само у ХIХ веку, али су се повукли да би сачували мир у Европи. На слици А. В. Плотникова не виде се ни војни сукоби ни њихове последице, али цела композиција одише религиозно-историјским реминисценцијама. Аја Софија, у коју на његовој слици нико не гледа, заробљена је између четири минарета. Меланхолични поглед жене уперен је у прошлост највећег православног храма. Док слуша звук шаргија, она чује литургију, не кријући забринутост над будућношћу, коју симболизује девојчица обучена у невино беле боје.

Централно место на изложби заузима загонетни портрет принцезе Мафалде Савојске, унуке краља Николе Петровића Његоша, дело Степана Федоровича Колесникова, великог сликара кога су Срби заволели и кога доживљавају као свог уметника. Још два његова дела налазе се на овој изложби – „Пролеће 1946“, изванредан пејзаж који се недавно нашао у Пешићевој збирци, као и „Павиљон Министарства социјалне политике. Изложба радних инвалида“, које се налази и на насловној страни каталога ове изложбе.

О дубокој испреплетености српског и руског народа говори слика „Богатир Добриња Никитич“ Константина Констатиновича Кузњецова с Писмом захвалности Олги, Николи и Беби Табаковић које је потписао руски генерал коњице Николај Николајевич Баратов.

На изложби „Сјај руских сликара“ излажу се и дела врсних портретиста, као што су Григорије Иванович Самојлов, сликар и архитекта, Ананије Алексејевич Вербицки, непоновљиви ликовни хроничар Београда, Николај Дмитријевич Кузњецов, један од најпознатијих руских сликара с краја ХIХ и почетка ХХ века, Борис Иванович Пастухов, чији је портрет одојчета који се излаже један од ретких примера у ликовној уметности и Игор Васиљев, велики уметник чији је неспутани дух увек био у колизији са соцреалистичким временом у коме је живео.

Петар Петрович Соколов стекао је у ХIХ веку велику популарност као акварелиста, и то делима на тему лова и сељачког живота. На овој изложби заступљен је акварелом „Руска тројка“. Потом следе дела бриљантних сликара који показују сву раскош руске сликарске школе пејзажа – Александра Ивановича Лажечникова, Владимира Павловича Зелинског и Николаја Кривошејна, којима се придружује реалистички беспрекорна панорама Црвеног трга у Москви, дело Василија Васиљевича Голикова, цењеног филмског уметника и сликара.

Слика „Рудари“ из 1923. године Николаја Васиљевича Харитонова, ученика великог Рјепина, због поуке коју носи – да заједнички рад људи различитих религија представља пут у бољу будућност – део је свих изложби које приређује Владимир Пешић.

Изложбу „Сјај руских сликара“ заокружују иконе које су руски иконописци сликали крајем ХIХ и почетком ХХ века.

„Наравно, уметничка вредност дела која се излажу увек је у првом плану. Да би симболичка вредност коју дело шаље опстала кроз векове, мора бити исказана мајсторским рукописом. А дела која се налазе на изложби „Сјај руских сликара“ у Руском дому одишу и снажном поруком и изузетним мајсторством“, наглашава Владимир Пешић и додаје:

„Изложба у Руском дому припремана је и одвија се у веома специфичним околностима. Најпре због догађаја у Русији и Украјини, који умногоме подсећају на раније векове и однос који су западне силе имале према Словенима и, нарочито, Русији. Тим пре што су се, ни криви ни дужни, на удару западних санкција нашли Пушкин, Достојевски, Толстој, руска уметност уопште, иако одавно не припадају само Русији и Русима већ целом човечанству. На крају крајева, уметност је најзначајнији, ако не и једини траг који остаје после нас.“

Никола Кусовац, музејски саветник у пензији, који помно прати Пешићев рад, каже да је „Владимир Пешић вођен неизмерном љубављу преузео или, како се то у народу каже „о свом руху и круху“, почео да врши улогу једне специјализоване музејско-галеријске установе. Протоком времена, у складу са уложеним трудом, прикупљањем нужних података, стицањем знања, упознавањем научне и архивске грађе, испитивањем стања на терену, посебно на тржишту уметнинама и антиквитетима, наравно и према сопственим материјалним могућностима, без ичије помоћи са стране, почели су да се назиру облици једне по свим одликама значајне и особене уметничке збирке. Управо ова изложба приређена у београдском Руском дому, под називом „Сјај руских сликара“, који представља један могући и, у првом реду текућим збивањима одређен избор слика из збирке Владимира Пешића, на најбољи начин сведочи о природи и оствареним дометима те збирке.“

Изложбу отвара 12. маја у 17,00 сати Никола Кусовац, музејски саветник у пензији. Гостима ће се обратити и Владимир Пешић, власник збирке и аутор концепта изложбе, као и званичници Амбасаде Руске Федерације у Србији.

Пролеће 2022.

 

Невероватно посећена изложба у Градском музеју Вршац дала ми је снагу да продужим са изложбом Сјај руских сликара у Србији. Изложба у Вршцу изазвала је и значајно интересовање медија, а велики број посетилаца оставио је дирљиве записе у Књизи утисака. Међу посетиоцима је било много деце и средњошколаца. Приређено је више дечјих радионица због којих ми је било пуно срце. Трудио сам се да деци приближим универзалне вредности које уметничка дела буде у човеку. Бићу веома срећан ако сам успео да им дочарам макар део племенитости коју је уметност унела у мој живот.

Одабир слика за изложбу у Руском дому био је пропраћен бујицом емоција из неколико разлога. Најпре због догађаја у Русији и Украјини, који умногоме подсећају на раније векове и однос који су западне силе имале према Словенима и, нарочито, Русији. Тим пре што су се, ни криви ни дужни, на удару западних санкција нашли Пушкин, Достојевски, Толстој, руска уметност уопште, иако одавно не припадају само Русији и Русима већ целом човечанству. С друге стране, ни однос Словена према сопственој култури и њеним вредностима не може се назвати брижним. Последњих година увозимо са Запада јефтину, популарну, потрошачку културу (пре би се могло рећи супкултуру) затирући у корену важност високе уметности и њене непролазне вредности. Такав нам је однос и према језику, који је сам темељ нашег постојања. Када сам пре неколико дана хтео да купим тастатуру с ћириличким словима (да бих написао овај текст на свом, ћириличком писму), схватио сам да је такву тастатуру у Србији готово немогуће купити. Употреба страних речи и увереност да је на Западу све боље временом ће оставити велике последице на идентитет и културу и српског и руског народа.

Акценат ове изложбе у Руском дому ставио сам на симболичка историјска збивања, која показују какав је однос Запада према Русији био кроз векове, али и како су Руси успевали да сачувају сопствено биће и везу с православним Словенима, пре свега Србима. Нисам био у прилици да на овој изложби прикажем сва дела из своје збирке за која сам сматрао да могу бити поучна и интересантна. На то је највише утицала чињеница да слике нисам могао допремити у Србију, јер Србија је једина земља за коју знам да на увоз уметничких дела наплаћује царину 10% и на то 20% ПДВ-а, што укупно износи 30% од вредности уметничког дела. Наша братска Русија не наплаћује ни царину ни порез на увоз уметничких дела. То је једини прави пут да се у земљу врати национално благо и културно добро.

Све то је условило да изложбу отворим једном од првих слика које сам купио далеке 1989. године у Москви, и коју први пут показујем у јавности. То је слика „Позив на крштење Словена“ велелепног сликара руског императорског двора Адолфа Шарлемања. На слици је приказан кнез Владимир који је од свих вера изабрао православље, јер је његовој души било најближе, а због старословенског језика и писма најразумљивије. Кнез Владимир позива Пољане, племе које је живело на територији Кијевске Русије, да приме православно хришћанство. Земља којом је владао звала се Кијевска Русија, а данас се, уз тај назив, користи и Древноруска држава или Древна Русија. Главни град био је Кијев.

Осетио сам потребу да кроз дела из моје збирке подсетим јавност на Кримски рат (1853–1856), који је против Русије повела алијанса коју су сачињавали Уједињено Краљевство, Француска, Османско царство и италијанска Краљевина Пијемонт. Један од најбољих руских ратних сликара, Николај Семјонович Самокиш, насликао је серију слика везаних за херојску одбрану Севастопоља која је трајала 349 дана. На мом сајту може се прочитати дирљива животна прича како је великом сликару Николају Самокишу уметност спасла живот.

Кроз портрете принцезе Мафалде Савојске, унуке краља Николе Петровића Његоша, великог архитекте Григорија Самојлова, значајног композитора Милоја Милојевића, и мог деде Бранислава Максимовића, познатог предратног певача, желео сам да подсетим публику на људе који су учинили добра дела, а неки од њих су и страдали због тога.

Почетком априла сам имао срећу да купим пејзаж Степана Колесникова „Пролеће 1946“. Велика ми је радост што ћу моћи да поделим с посетиоцима емоције које осећам гледајући ово прелепо дело великог сликара, кога су Срби заволели и кога доживљавају као свог уметника.

Слику „Рудари“ из 1923. године Николаја Харитонова, ученика великог Рјепина, већ сам излагао на изложби у Вршцу. Због поуке коју носи – да заједнички рад људи различитих религија представља пут у бољу будућност – представљаћу је на свим изложбама које ћу убудуће имати.

Сликом „Сабор Свете Софије“ желео сам да подсетим јавност да су наша руска браћа била на вратима Константинопоља два пута само у ХIХ веку, али су због ултиматума Енглеза морали да се повуку тако да до дана данашњег нисмо повратили наш свети град.

Наравно, уметничка вредност дела која се излажу увек ми је у првом плану. Да би симболичка вредност коју дело шаље опстала кроз векове, мора бити исказана мајсторским рукописом. А дела која се налазе на изложби Сјај руских сликара у Руском дому одишу и снажном поруком и изузетним мајсторством.

На крају крајева, уметност је најзначајнији, ако не и једини траг који остаје после нас.

 

Владимир Пешич

ЗБИРКА ВЛАДИМИРА ПЕШИЋА

– добар пример разумевања и љубави два блиска народа –

 

„Кажем вам да ће за сваку празну реч коју изговоре, људи дати одговор у дан суда. Јер ће се својим речима оправдати али и својим речима осудити.“

Спаситељ, по Мт. 12, 36–37

 

Представљајући Владимира Пешића као колекционара и учесника репрезентативног Салона антиквитета што се редовно приређује у Москви, у ствари пишући у Вечерњим новостима, од 21. априла 2021, о његовом трећем по реду и веома запаженом учешћу на тој смотри, стални московски дописник поменутог листа Бранко Влаховић, очито врстан познавалац прилика у Русији и, очито, Пешићеве збирке слика и антиквитета, закључује да су испреплетане судбине Срба и Руса учиниле ове, иначе блиске народе, још ближим. Ако сада емотивно и сасвим интимно истакнем да ове ретке не бисте читали да ме у зло и претешко време немачке окупације на Цетињу није из шапа опаке болести буквално отео и потом, уз свесрдну личну помоћ у храни и лековима, спасао комшија, доктор, педијатар, руски емигрант и надасве човекољубац Владимир Петрович Герсимович, замислите ту актуелну „случајност“ Рус рођен у Кијеву 1875. а преминуо као „прави ослонац и узданица мајкама болесне деце на Цетињу“ 1962, то би била тек још једна занемариљиво мала и безначајна потврда Влаховићевог закључка. Ако овој интимној исповести додам и то да је на моје рано духовно фомирање више него пресудно утицао још један Рус, емигрант, позоришни делатник и први ми комшија у поткровљу Његошеве 21 на Цетињу, Василије Шћућкин, чији је портрет, рад његовог земљака и пријатеља Ананија Вербицког, управо овде изложен и у чијој сам пренатрпаној самачкој собици први пут чуо моћни бас Шаљапина, стихове Љермонтова и Пушкина, видео незаборавне репродукције дела Рјепина и Верешчагина, ето вам истовремено и објашњење мом непатвореном и неугаслом русофилству.

Суштински важна, верујем најважнија историјска збивања која потврђују истинску испреплетаност два братска и једнаковерна словенска народа, Руса и Срба, одиграла су се непосредно после Првог светског рата. Њихова зла судбина (Срба, који су као победоносци из Великог рата изашли тешко осакаћени, без трећине и више билошки потентног живља што су своје животе положили на олтар отаџбине, и Руса много пострадалих у братоубилачком грађанском сукобу „црвених“ и „белих“ током злосрећне Октобарске револуције, која се завршила прогоном стотина хиљада најбољих руских мужева, оних у напону својих биолошких и ставаралачких моћи) условила је да један не претерано велики, али за пострадале Србе капитално, рекао бих, пресудно, важан део избеглих Руса, више десетина хиљада школованих официра, научника, педагога, лекара, инжењера, неимара, уметника свих профила и теко редом, стигне до опустошене, али више него захвалне нове државе Јужних Словена, утемељене на преголемим српским жртвама. Њихов радни учинак је био пресудно важан за добро функционисање свих витално битних институција новонастале државне заједнице, од којих су многе биле управо њихово дело.

Због тога сваки покушај, ма и најмањи, односно свако настојање, ма какво било, да се већ историјским збивањима изграђена блискост Руса и Срба у животној пракси учврсти и ојача, учвршћује и ојачава, заслужује нашу пуну пажњу и подршку. У том погледу настојања Владимира Пешића као колекционара руских антиквитета и, пре свега, дела руских ликовних уметника који су више или мање, дуже или краће, боравили и стварали на просторима од Триглава до Ђевђелије и од Суботице до Дубровника, а посебно у Србији и са Србима, више су него плодоносна, сврсисходна и сваке хвале вредна. Тако је донета добра одлука да се нуклеус изложбе слика пробраних дела руских уметника који су животом и стваралаштвом везани за ове просторе, посебно за Банат, којом се Пешић недавно и веома запажено представио у Вршцу, граду својих предака и, што је важније, са оближњом Белом Црквом, веома значајном центру окупљања оновремене руске емигрантске елите, посебно војне и војних кадетских школа, управо у овом часу великих, рекао бих и судбоносних искушења, проширена и текућим приликама прилагођена, прикаже у Београду, а где би друго него у Руском дому. Тачније, у Дому што га је руска емиграција изградила и отворила, према пројекту архитекте Василија Баумгартнера, зарад својих, али истодобно и због културних и просветних потреба свеколиког српског народа, пре равно деведесет година, односно 9. априла 1933. године.

Дакле, Владимир Пешић је вођен неизмерном љубављу преузео или, како се то у народу каже „о свом руху и круху“, почео да врши улогу једне специјализоване музејско-галеријске установе. Протоком времена, у складу са уложеним трудом, прикупљањем нужних података, стицањем знања, упознавањем научне и архивске грађе, испитивањем стања на терену, посебно на тржишту уметнинама и антиквитетима, наравно и према сопственим материјалним могућностима, без ичије помоћи са стране, почели су да се назиру облици једне по свим одликама значајне и особене уметничке збирке. Управо ова изложба приређена у београдском Руском дому, под називом Сјај руских сликара, који представља један могући и, у првом реду текућим збивањима одређен избор слика из збирке Владимира Пешића, на најбољи начин сведочи о природи и оствареним дометима те збирке. Наравно, он то првенствено успева преко дела сликара који су животом и делом били, дуже или краће, неки до смрти, везани за нову домовину Југославију и посебно за Србију. Заправо, њихова дела представљају окосницу вредности Пешићеве збирке као целине, као својеврсног показатеља високих ликовних домета руских уметника који су између два светска рата нашли уточиште у Југославији. Тако се пре свих морају на овој изложби делима истаћи Рјепинов блиски пријатељ и сарадник Николај Дмитријевич Кузњецов (1850–1929), у Србији изузетно цењен и популаран мајстор сликарске фразе какав је био Степан Фјодорович Колесников (1879–1955) и Николај Васиљевич Харитонов (1880–1944), талентовани Рјепинов ученик. Следе за њима пејзажисти Иполит Данилович Мајковски (1885–1963), Александар Иванович Лажечников (1879–1944) и Владимир Павлович Зелински (1894–1943). Такву галерију слика на особен и непоновљив начин својим делима обогаћују и чине разноврсном Константин Константинович Кузњецов (1895–1980), вансеријски стрип цртач, затим Ананије Алексејевич Вербицки (1896–1974), изузетно плодан сценограф али и непоновљиви ликовни хроничар Београда, једнако као и портретисти: сликар Борис Иванович Пастухов (1894–1974), сликар и архитекта Георгије Иванович Самојлов (1904–1989), сликар, илустратор и графичар Александар Сергејевич Толстој (1895–1969). По неком интимном диктату, дакле руковођен пре свега њему знаним емоцијама, Владимир Пешић је овом згодом галерији слика руских уметника који су животом и радом били везани за Југославију и Србију, додао по један рад недовољно проученог Николаја Кривошејна, нескривеног обожаваоца и следбеника популарног передвижника Ивана Ивановича Шишкина, затим једну жанр сцену, тачније типичну „Руску тројку“ на снегу, ваљда зато што је рад ратног сликара Петра Петровича Соколова (1821–1899), као и реалистички беспрекорно изведену панораму познатог и питорескног московског „Црвеног трга“, рад, иначе, цењеног филмског делатника Василија Васиљевича Голикова (1927–2005).

Поред наведених сликара чија дела представљају засад језгро вредности збирке Владимира Пешића, изложено је и неколико примерaка руских серијских икона насталих одреда током XIX века, каквих су иначе пуне наше богомоље, као и један по породичној линији наслеђен „Портрет Бранка Максимовића“, рад изузетно даровитог младог сликара Игора Васиљева. Управо укључивањем овог дела насталог 1950. у збирку, којом се сада и овде представља, Пешић је наговестио своје, логично, природом ствари одређено, будуће колекционарско усмерење према генерацији младих руских уметника, кћерки и синова првог таласа руских емиграната, какви су, осим Игора, били још Марклен Мосијенко, Оља Ивањицки и најзначајнији међу њима Леонид Шејка.

Наравно, као делом и трудом осведочени русофил и стога, између осталог, мени веома близак, Владимир Пешић није могао да пропусти прилику, свестан тренутка у којем јавности представља своју збирку, да поред изабраних слика не укључи још неколико уметничких дела. Тако се значајем поруке, односно свог иконографског садржаја, у прочељу изложбе у Руском дому нашла једна минијатура чувеног руског сликара француског порекла, а таквих је било више, Адолфа Јосифовича Шарлемања (1826–1901). На њој је приказана сцена како кнез Кијевске Русије, Владимир Први Велики, одавно, још историјске 988. године, позива свој народ да прими хришћанство. Тако је, укључивањем овог минијатурног ремек-дела у ткиво изложбе, Пешић упечатљиво подсетио заборавне или незнајуће ко је, где је и када је ударио темеље руском православљу. Уосталом, неће бити пука случајност да је заштитница Кијева, а зато и код Срба веома слављена, Света великомученица Варвара. Настављајући у истом смеру и духу Пешић у изложбу укључује још један поруком и наративом поучан акварел, дело истраживача древне руске архитектуре Владимира Александровича Плотникова (1866–1918). Тај акварел приказује „Сабор Свете Софије“, са култним њој посвећеним храмом у Константинопољу који је у међувремену добио четири минарета и постао истамбулска џамија. И, на крају овог порукама актуелног Пешићевог избора, нашао се један цртачки беспрекоран рад ратног сликара и анималисте Николаја Семјоновича Самокиша (1860–1944). Тај цртеж је једна ефектна визуелна реконструкција, из 1891, сегмента одбране Севастопоља, тачније одбране тзв. четвртог бастиона, од напада савезничке антируске коалиције, од Енглеске, Француске и Турске, у Кримском рату 1854–1855. године. Управо то ме подсетило да је на вест о паду Севастопоља, 1855, преминуо од срчаног удара један од највећих српских иконописаца и сликара, аутор иконостаса и зидних слика београдског Саборног храма, посвећеног Светом архангелу Михајлу, учени Димитрије Аврамовић (1815–1855).

У сваком случају, оно што ради Владимир Пешић добар је путоказ нашој заједници, нашем друштву и нашој држави, а пре свих и пре свега њеним институцијама заштите културно-уметничког наслеђа. Јер, тако се, на тај начин, још више преплићу и обогаћују историја и судбине два блиска словенска, једнаковерна и братска народа.

Никола Кусовац

https://muzejvrsac.org.rs/izlozba-sjaj-ruskih-slikara-iz-kolekcije-vladimira-pesica/

 

СЈАЈ РУСКИХ СЛИКАРА из Збирке Владимира Пешића

Градски музеј Вршац, 22. јануар – 13. март 2022.

У суботу 22. јануара у Градском музеју у Вршцу отворена је изложба „Сјај руских сликара“ из Збирке Владимира Пешића. Због великог интересовања јавности Градски музеј Вршац продужио је трајање изложбе до 13. марта 2022. године. Бројне колективне и појединачне посете, вести и репортаже у рубрикама за културу и централним информативним емисијама најзначајнијих српских медија, указују како на вредност изложених слика тако и на квалитет концепта изложбе.

На изложби „Сјај руских сликара“ први пут су српској јавности представљена дела из приватне колекције Владимира Пешића руских уметника који су већином стварали на територији Србије између два светска рата.

Збирка Владимира Пешића је брижљиво и дуго стварана, непрестано се допуњује, а део ове збирке који се излаже у Вршцу доноси, између осталих, дела Степана Фјодоровича Колесникова, и његов загонетни портрет принцезе Мафалде Савојске; потом 4 слике Николаја Дмитријевича Кузњецова, уметника који је једно време живео и стварао у Вршцу и о коме је најлепше речи изговорио и чувени Иља Рјепин; затим дело „Богатир Добриња Никитич“ Константина Констатиновича Кузњецова с Писмом захвалности Олги, Николи и Беби Табаковић које је потписао руски генерал коњице Николај Николајевич Баратов. Српски љубитељи уметности могу да уживају у делу „Рудари“ Харитонова Николаја Васиљевича, потом у делима Мајковског Иполита Даниловича, „Руској тројци“ Петра Петровича Соколова, пејзажима Александра Ивановича Лажечникова, Владимира Павловича Зелинског и Николаја Кривошејна.

Изложбу „Сјај руских сликара“ заокружују иконе које су руски иконописци сликали крајем ХIХ и почетком ХХ века.

Посебан део изложбе посвећен је Браниславу Максимовићу, деди по мајци Владимира Пешића, Вршчанину, који је са својом браћом тридесетих година прошлог века основао Универзитетски квартет „Браћа Максимовић“. Овај квартет је значајне успехе постигао и ван граница тадашње Југославије, нарочито у Сједињеним Америчким Државама, где су 1936. године снимили десетак плоча. Портрет Бранислава Максимовића, који је такође део изложбе, урадио је Игор Васиљев, син руских емиграната, велики уметник несрећне судбине.

Бројним посетиоцима и гостима на отварању изложбе најпре се обратила госпођа Ивана Ранимиров, в. д. директора Градског музеја у Вршцу, која је истакла да изложба „Сјај руских сликара“, осим велике уметничке вредности коју доноси, буди дубока осећања и подсећа нас на дубоке историјске везе српског и руског народа: „Први светски рат, турбулентна дешавања у царској Русији, Октобарска револуција, покренула је више од два милиона људи. Река цвета руског друштва и интелигенције слила се у Србију. Тај немерљив људски потенцијал имаће велики утицај у краљевини и допринеће развоју Србије на пољу науке, културе и свакако уметности. У Србији се оснива Друштво руских инжењера и Друштво руских архитеката, Александар Игњатовски један је од оснивача Медицинског факултета у Београду, један од многих је и Георгије Острогорски, који је основао Катедру за византологију на Филозофском факултету у Београду.“ Госпођа Ранимиров посебно се осврнула на Николаја Дмитријевича Кузњецова који се 1920. године настањује у Вршцу, где се посвећује свом уметничком и просветном раду: „Бавио се и хуманитарним радом, помагао је руским емигрантима тако што је приређивао продајне изложбе. Године 1923. излагао је у Вршцу, а 1928. у Београду. На задњим корицама каталога видећете слику „Вршaц пијаца“ из 1926. године, рад Кузњецова из колекције господина Пешића, која најављује заједничку изложбу господина  Владимира Пешића и Градског музеја Вршац, на 100-годишњицу изложбе коју је у овом граду имао Кузњецов. Изложба коју данас отварамо и изложба коју ћемо отворити јесте пут да се поносно осврнемо на наше претке и наше дубоко укорењене, нераскидиве везе Србије и Русије“, закључила је Ивана Ранимиров, најављујући будућу сарадњу с колекционаром Владимиром Пешићем.

О уметничкој вредности изложбе говорио је историчар уметности Никола Кусовац, музејски саветник у пензији, који је нагласио да Владимир Пешић, човек који воли уметност, ради посао који би требало да ради држава зарад добрих односа Срба и Руса: „Руси су између два рата толико помогли Србији, која је много страдала у Првом светском рату. Руси су преузели све што је нама било важно, од медицине, позоришта, културе и архитектуре. На овој изложби, између осталог, говоримо о блискости и испреплетаности два народа у историји и култури.“ Никола Кусовац је такође скренуо пажњу на дела Николаја Дмитријевича Кузњецова, који је живео и стварао у Вршцу, и посебно истакао вредност дела „Пролеће. Принцеза Мафалда Савојска“ Степана Фјодоровича Колесникова, загонетни портрет велике уметничке вредности који заузима централно место на изложби „Сјај руских сликара“: „Овим важним уметницима и збирком Владимира Пешића требало би да се баве наши музеји“, нагласио је Никола Кусовац и поделио с посетиоцима и једну личну, емотивну ноту: „Ова изложба мени посебно значи, јер сам преживео захваљујући руском лекару емигранту Владимиру Петровичу Герасимову, човекољупцу, који је лечио децу бесплатно.“

Изложбу је званично отворио Мирослав Лепир, члан Градског већа задужен за образовање, који је нагласио значај делатности Градског музеја за град Вршац, напоре које градска влада улаже у развој културе, уметности и образовања, истичући да ће овакви пројекти увек наилазити на подршку.

У уметничком делу програма учествовали су црквени хор Светониколајевске цркве који води диригент Олга Шинковић, мале вршачке балерине из студија за савремену игру и проф. др Урош Дојчиновић, који је своју виртуозност на гитари приказао изводећи сплет руских песама.

У препуној сали Градског музеја у Вршцу међу гостима су били и представници Амбасаде Руске Федерације у Републици Србији: Александар Конанихин, први саветник и аташе за културу у Амбасади Руске Федерације у Републици Србији, Игор Киселев, први секретар у Амбасади Руске Федерације у Републици Србији, као и Јевгениј Баранов, директор Руског центра за науку и културу „Руски дом“ у Београду.

„Морам да кажем да је за последње 4 године ово најстручније припремљена изложба од свих које сам видео у Србији. Невероватан ниво! И у принципу, за ову изложбу је место и у Београду, Новом Саду, Нишу и тако даље. Да је ова изложба представљена у Москви, верујем да би и тамошња публика била задовољна“, истакао је Александар Конанихин, први саветник и аташе за културу у Амбасади Руске Федерације у Републици Србији.

„Видим сјајне слике, које никада у животу нисам видео. Ово је за мене прилика да видим дела руских сликара која у Москви никада нисам видео“, навео је директор Руског дома Јевгениј Баранов.

Аутор изложбе, колекционар Владимир Пешић нагласио је да је изложбу дуго и брижљиво припремао и да није случајно одабрао Вршац као место на коме ће јавности представити део своје збирке. За Вршац га вежу породични корени, јер је његова мајка Ивана рођена у вршачкој породици Максимовић. Његов деда Бранислав Максимовић кренуо је са својом браћом из овог града да српском песмом осваја Европу и Сједињене Америчке Државе. „Уметност храни душу. И као што су многи створили велике личне библиотеке, колекције филмова или музичких дела, тако сам и ја деценијама формирао збирку слика и уметничких предмета који ме надахњују и оплемењују. Радост коју осећам свакодневно у сусрету с уметничким делима која се налазе у мојој збирци желео сам да поделим и с другима, што је резултирало овом изложбом у Вршцу.“

У оквиру своје педагошке делатности Градски музеј Вршац организује дечје радионице, у које се Владимир Пешић укључио с великим задовољством и ентузијазмом, настојећи да кроз сопствена искуства приближи најмлађима значај који уметност има у духовном развоју и појединца и друштва. „Трудимо се да деци приближимо универзалне вредности које уметничка дела буде у човеку. Искрено верујем да ће на овим радионицама, док посматрају неки пејзаж или портрет, или кроз разговор о неком делу, развити љубав према уметности и да ће то бити искра која ће их у будућности трајно везати за нематеријалну страну живота коју уметност доноси. Бићу веома срећан ако успем да им дочарам макар део племенитости који је уметност унела у мој живот. Нарочито задовољство представља тренутак када дечица изведу програм који су припремили за ту прилику, јер њихову раздраганост и осмех не може ништа заменити“, наглашава Владимир Пешић.

Збирка Владимира Пешића садржи слике, у првом реду, руских и српских уметника, као и дела уметника из других земаља, потом дела примењене уметности, иконе и јединствене антикварне предмете од слоноваче.

Владимирова љубав према уметности зачела се у породици. Владимир је као дете дошао у Москву, где је уз оца Душана Пешића, врхунског новинара и чувеног дописника листа „Политика“, упознавао совјетске уметнике и обилазио чувене музеје. У Москви је живео од 1983. до 1997. године, где је завршио средњу школу и факултет страних језика.

Породични збирку почели су да стварају Владимирови преци још почетком ХХ века.

Преломни тренутак за формирање и значајно проширивање породичне збирке десио се у време Горбачовљеве перестројке, када је у Москви 1988. одржана прва аукција слика чувене куће „Сотбис“. Тај догађај је још више заинтересовао Владимира Пешића за уметничка дела. Своју прву слику Владимир је купио 1989. у једном московском комисиону. И касније, када је 1990. у Лондону посетио аукцију руских слика коју је организовао „Сотбис“, са великом страшћу и љубављу је почео да тражи и купује вредне слике познатих руских уметника. Осим слика, почео је да скупља и иконе и уникатне старинске предмете.

Током протеклих година Владимир Пешић постао је међународно признат колекционар. Члан је Међународне конфедерације колекционара, антиквара и арт дилера Русије и Заједнице независних држава (МККААД), Међународне конфедерације трговаца антиквитетима и уметничким делима која се бави конзервацијом, заштитом и промоцијом антиквитета и уметничких дела (CINOA) и Друштва антиквара Србије (ДАС).

Захваљујући дугогодишњем животу и раду у Москви, Владимир Пешић је успоставио одличне пословне и пријатељске везе са експертима који су способни да оцене шта је стварно оригинал, а шта вешто направљен фалсификат.  Његов ауторитет међу руским љубитељима сликарства свакако доприноси и угледу српских колекционара изван граница Србије.

Љубитељи уметности и вредних слика верују у одабир и стручност Владимира Пешића и добро познају његову збирку и рад.

Уметничка дела из збирке Владимира Пешића излагана су на многим изложбама, као и на више угледних антикварних салона у Москви. Последњи пут део његове збирке приказан је на елитном 46. Руском сајму антиквитета. О вредности збирке Владимира Пешића сведочи и чињеница да су слике из ове збирке организатори изложили у престижном делу „Гостиног двора“, елитног изложбеног простора у непосредној близини Црвеног трга у Москви.

Владимир Пешић учествовао је и као свестрана подршка у издавању каталога, монографија и књига из области ликовне уметности, пружао је финансијску подршку музејима, па је тако за помоћ приликом припреме изложбе и каталога уметника Василија Тима добио звање „Пријатељ Летонског националног музеја уметности“.

Циљ и мото у раду Владимира Пешића јесте сачувати уметност као културно наслеђе и донети је до гледалаца и будућих поколења. Са његовом збирком се можете подробно упознати на сајту www.russianartcollection.com.

Изложба „Сјај руских сликара“, с делимично измењеном концепцијом, биће постављена у Руском центру за науку и културу „Руски дом“ у Београду од 12. маја 2022. године.

 

 

ЗБИРКА ВЛАДИМИРА ПЕШИЋА КАО ПУТОКАЗ ДРЖАВИ

Представљајући Владимира Пешића као колекционара и учесника репрезентативног Салона антиквитета што се редовно приређује у Москви, у ствари пишући у Вечерњим новостима, од 21. априла 2021, о његовом трећем по реду и веома запаженом учешћу на тој смотри, стални дописник поменутог листа Бранко Влаховић, очито врстан познавалац Пешићеве збирке слика и антиквитета, закључује да су испреплетане судбине Срба и Руса учиниле ове, иначе, блиске народе још ближим. Ако сада емотивно и интимно истакнем да ове ретке не бисте читали да ме у зло и претешко време немачке окупације на Цетињу није из шапа претешке болести буквално отео и потом, уз свесрдну личну помоћ у храни и лековима, спасио комшија, доктор, педијатар, руски емигрант и надасве човекољубац Владимир Петрович Герасимович, рођен у Кијеву 1875. а преминуо као „прави ослонац и узданица мајкама болесне деце на Цетињу“ 1962, то би била тек још једна занемарљиво мала и безначајна потврда Влаховићевог закључка.

Суштински важна, верујем најважнија историјска збивања која потврђују истинску испреплетаност два братска и једнаковерна словенска народа, Руса и Срба, одиграла су се непосредно после Првог светског рата. Њихова зла судбина (Срба који су као победоносци из Великог рата изашли тешко осакаћени, без трећине и више биолошки потентних мужева који су своје животе положили на олтар отаџбине, и Руса много пострадалих у братоубилачком  грађанском  сукобу „црвених“ и „белих“ током злосрећне Октобарске револуције, која се завршила прогоном стотина хиљада најбољих руских мужева, у напону биолошких и стваралачких снага) условила је да један не претерано велики али за пострадале Србе капитално важан део избеглих Руса, више десетина хиљада школованих официра, научника, педагога, лекара, инжењера, неимара, уметника свих профила и тако редом, стигне до опустошене али више него захвалне нове државе јужних Словена, утемељене на преголемим српским жртвама. Њихов радни учинак је био пресудно важан за добро функционисање свих битних институција, од којих су многе биле управо њихово дело, новостворене државе заједница.

Због тога сваки покушај, ма и најмањи, односно свако настојање, ма какво било, да се већ историјским збивањима изграђена блискост Руса и Срба у животној пракси учврсти и ојача, заслужује нашу пуну пажњу и подршку. У том погледу настојања Владимира Пешића као колекционара руских антиквитета и, пре свега, дела руских ликовних уметника који су више или мање, дуже или краће, боравили и стварали на просторима од Триглава до Ђевђелије и од Суботице до Дубровника, а посебно у Србији и са Србима, више су него плодоносна, сврсисходна и сваке хвале вредна. Тако би ову изложбу слика, пробраних дела руских уметника који су животом и стваралаштвом везани за ове просторе, посебно за Банат, а којом се сада Пешић представља у Вршцу, граду својих предака и што је важније, са оближњом Белом Црквом, веома значајним центром окупљања руске емигрантске елите, посебно војне и војних кадетских школа, требало здушно похвалити и свакојако подржати.

Дакле, Владимир Пешић је вођен неизмерном љубављу преузео или, како се то у народу каже „о свом руху и круху“, почео да врши улогу једне специјализоване музејско-галеријске установе. Временом, у складу са уложеним трудом, прикупљањем нужних података, стицањем знања, упознавањем научне и архивске грађе, испитивањем стања на терену, посебно на тржишту уметнинама и антиквитетима, наравно и према сопственим материјалним могућностима, без ичије помоћи са стране, почели су да се назиру облици једне по свим одликама значајне и особене уметничке збирке. Управо ова изложба у Вршцу на најбољи начин сведочи о природи и оствареним дометима те збирке – преко дела сликара какви су, у првом реду Николај Дмитријевич Кузњецов, Иполит Данилович Мајковски и Степан Фјодорович Колесников, затим са по једним радом Петар Петрович Соколов, Николај Васиљевич Харитонов и Константин Константинович Кузњецов, вансеријски стрип цртач, као и плодни Александар Иванович Лажечников, Владимир Павлович Зелински и Николај Кривошејн, нескривени обожавалац и следбеник популарног передвижника Ивана Ивановича Шишкина.

Поред наведених сликара чија дела представљају засад језгро вредности збирке Владимира Пешића у Србији, изложено је и неколико примерака руских серијских икона насталих одреда током XIX века, као и један по породичној линији наслеђен Портрет Бранка Максимовића, рад изузетно даровитог младог сликара Игора Васиљева. Управо укључивањем овог дела насталог 1950. у збирку, којом се сада представља, Пешић је наговестио своје, логично, природом ствари одређено, будуће колекционарско усмерење према генерацији младих руских уметника, кћерки и синова првог таласа руских емиграната, какви су, осим Игора, били још Марклен Мосијенко, Оља Ивањицки и најзначајнији међу њима Леонид Шејка. У сваком случају, оно што ради Владимир Пешић добар је путоказ нашој држави, односно њеним институцијама заштите културно-уметничког наслеђа.

 

Никола Кусовац