МАЉАВИН ФИЛИП АНДРЕЈЕВИЧ

ПОРТРЕТ ОФИЦИРА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

МАЉАВИН ФИЛИП АНДРЕЈЕВИЧ (1869-1940)

ПОРТРЕТ ОФИЦИРА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

1933. година

Папир, графитна оловка и оловке у боји

22 х 28,3 цм

Потпис у доњем десном углу:

Ph. Maliavine 1933

Дедиње

 

ОЧУВАНОСТ:
Дело је у одличном стању.

 

Цена на упит.

Категорија: Ознака:
Share:

Маљавин Филип Андрејевич

10/22. октобра 1869. (село Казанка у округу Бузулук, покрајине Самара, данашња област Оренбурга) – 23. децембар 1940. године (Ница, Француска). Сликар, графичар.
Потиче из сиромашне породице сељака. 1885. године кренуо је на Атос, постао искушеник и провео седам година радећи у иконописној радионици манастира Свети Пантелејмон. 1891. године вајар В. А. Беклемишев обратио је пажњу на његове радове, наговорио га да се пресели у Санкт Петербург и да живи код њега. 1892. године уписао је ЦАУ као волонтер, студирао је код П. П. Чистјакова, В. П. Верешагина, К. Б. Венига, од 1894. године код И. Ј. Рјепина.
У периоду од 1895. до 1899. Године, урадио је низ портрета на којима је приказао лик сељака („За књигом“, „Сељанка са чарапом“, „Старица“, „Портрет оца“ и др.) и низ портрета уметника-другова са академије: И. Е. Грабар, К. А. Сомов, А. П. Остроумова-Љебедева, Ј. М. Мартинова, А. И. Тхоржевскаја. 1899. насликао је такмичарску слику „Смех“, која је одбијена већином гласова Савета ЦАУ, и тек након интервенције Рјепина и В. В. Мате добија звање уметника. На Светској изложби у Паризу (1900.) ова слика је награђена златном медаљом, а годину дана касније купила је италијанска влада (Слика је поново представљена јавности 1935. године на изложби поводом 40. годишњице Бијенале, у одељку “Допринос иностраној уметности“; данас се чува у Међународном музеју модерне уметности у Венецији).
Главна тема његових слика били су ликови руских сељанки: „Три жене“ (1902.), „Девојка“ (1903.), „Жена у жутом“ (1903.), „Сељанке“ (1904.), „Вихор“ (1906.), „Жена која плеше“ (1900-те), „Две девојке“ (1910-те), „Зелени шал“ (1914.). Током 1900 -их наставио је да ради портрете по наруџбини; радио на великој слици „Портрет аутора са породицом“ (1908–1911; од 1998. – у уметничкој галерији Ханти-Мансијска ). Учествовао је на изложбама у Санкт Петербургу и Москви: Удружења передвижника (1895.), на Пролећним салонима ЦАУ (1897., 1899.), изложбама часописа „Свет уметности“ (1899–1903), 36 уметника (1901.), на изложбама Савеза руских уметника (1903–1917; члан је СРУ од 1903. године), на Изложби руске уметности коју је организовао С.П. Дјагиљев у Паризу (1906. године; због тога је и посетио Париз), на берлинској сецесији (1903., 1904.), на међународним изложбама у Венецији (1907.) и Риму (1911.). 1906. године добио је звање академика сликарства за слику “Вихор“, која се налази у сталној изложбеној поставци Третјаковске галерије.
Од 1900. живео је на имању у близини села Аксинино, недалеко од Рјазања. Након револуције био је члан ликовне секције (1918-1919) и Колегијума ликовних уметности (1919.) Покрајинског комесаријата просвете, предавао је у уметничком атељеу Комесаријата просвете (1918-1919), у бесплатним уметничким радионицама у Рјазању (1919. године, касније – Рјазањска уметничка школа), водио је студио у оквиру Црвене армије (1919–1920, налазио се на његовом имању у Аксинину). Одржао је у Рјазању личну изложбу (1919. године).
Године 1920. преселио се у Москву. Изабран је за представника СРУ на Сверуској конференцији. Када је добио приступ Кремљу, урадио је многе скице оловком В. И. Ленина и других партијских представника (те нацрте је касније користио за карикатуре), насликао је портрет А. В. Луначарског (1922.). Учествовао на последњим изложбама „Свет уметности“ (Москва, 1921., 1922.) и СРУ (Москва, 1922., 1923.), на две изложбе Асоцијације уметника револуционе Русије (1922.).
У јесен 1922. године, уз званичну дозволу, отишао је у иностранство како би организовао своју путујућу изложбу. Након краћег боравка у Берлину, прешао је да живи са својом породицом у Париз. У јануару 1924. приредио је пријем у свом париском студију са причама о Русији, у новембру је тамо прославио 25. годишњицу свог стваралаштва. Касније се преселио са породицом у Ницу. Више пута је посетио Италију, између осталог и да би учествовао на изложбама.
У емиграцији је наставио да слика руске сељаке: „Свадба“ (1923.), „Другарице“ (1924.), „Крик“ (1925.), «Сеоска кокета» (1927.), «Плес» (1930.); урадио је портрете балерине А. М. Балашове (1924.), певачице Н. В. Пљевицке (1929.), краља Шведске Густава VΙ Адолфа (1936.), директора музеја Малмеа Е. Фишера (1939.) и др., многе портрете и аутопортрете оловком.
Одржао је личне изложбе у галерији J. Charpentier (1924.), у својој париској радионици у улици des Vignes, 73 (1927.), у Милану (1929., 1931.), Београду (1933.), Прагу (1933. – у изложбеном павиљону удружења Мислбек/ Myslbek; 1937. – у Руском културно-историјском музеју; због последње изложбе провео је доста времена у Прагу, састајао се са представницима руске емиграције), Лондону (1935.), Стокхолму (1935.) и Ници (1934., 1937.). Приказивао је своје радове у париским салонима: Јесењем (1923., 1924., 1925., 1929.), салону Независних (1924.), Удружења уметника-декоратера (1924.), Националном друштву лепих уметности (1924., 1929.) и Пролећном салону (1932.); на 1. међународној изложби акварела у Милану (1923.) и Венецији (1926., 1928.).
Учесник изложби руске уметности у Берлину (1922.), Бриселу (1924., 1928.), Бирмингему (1928.), Прагу (1928., 1933., 1935.), Копенхагену (1929.), Београду (1930.), Вилмингтону (1932.), руском одељење за међународне изложбе у Питсбургу (1925., 1926.), Њујорку (1926.). Своје радове је уступио за добротворне лутрије у корист Удружења руских адвоката, Политичког црвеног крста (1927.), руску омладину-студенте у иностранству (1928.), московску заједницу (1931., 1932.) итд. Радови су и даље излагани на изложбама у СССР.
1940. године, током немачког напада на Белгију, био је у Бриселу, где је радио на нарученом портрету. Немци су га накратко ухапсили због сумње у шпијунажу. Након што је ослобођен, уз велика искушења, стигао је у Ницу, где је убрзо преминуо у болници. Сахрањен је на гробљу Кокад у Ници (на надгробном камену је написан датум рођења ‒ 11/24. октобар 1869.). 1945. године његови радови су били изложени на изложбама које је организовао Савез руских патриота.
1969. године одржана је изложба у музеју Академије уметности у Лењинграду, у част стогодишњице његовог рођења. Био је представљен на изложби “Значајне слике руских уметника у француским колекцијама” (1972.). 2013. године у Државном руском музеју одржана је велика ретроспективна изложба.
Представљен је у многим европским и руским музејима. У Руском државном архиву књижевности и уметности, у разним фондовима се налазе цртежи и писма уметника.

Последње прегледано