ХАРЛАМОВ Алексеј Алексејевич
18. октобар 1840. година (село Дјачевка Саратовске губерније) — април 1925. година (Париз)
Сликар, графичар.
Родио се у кметској породици А. С. Кирејеве А. А. Григорјева, који су након добијања слободе узели презиме Харламов. Почетно уметничко образовање је стекао под руководством сликара В. Ј. Афанасјева. Од 1852. године је студирао на ЦАУ као волонтер, у класи историјског сликарства код А. Т. Маркова. Током студија добио је све академске награде које су постојале: 1857. и 1862. — мале сребрне медаље за цртеж и скицу, а 1863. — две велике сребрне медаље за цртеж и скицу. 1865. године урадио је дело за које је добио малу златну медаљу по програму „Ананија пред апостолима“, али награду није добио. 1866. за слику „Крштење Кијевљана“, награђен је малом златном медаљом, а 1868. године — велику златну медаљу за програм „Повратак изгубљеног сина у родитељски дом“. Завршио је студије са звањем уметника прве класе и правом плаћеног путовања у иностранство.
1869. године је као пензионер ЦАУ отишао у Париз, успут је посетио и Берлин. 1870. је прешао на неко време у Белгију због француско-пруског рата. У Хагу је, по наруџбини ЦАУ, урадио копију Рембрантове слике “Лекција анатомије доктора Тулпе“. Путовао је у Лондон. У јесен 1872. године се вратио у Француску. Узимао је приватне часове код сликара Л. Бона. 1873. године је одликован бронзаном медаљом на Међународној изложби у Бечу. Учествовао је на изложбама у салама ЦАУ у Петербургу и Париском салону. 1874. године добија звање академика за слике “Јадни музичар”, “Мордовска девојка”, “Глава једне Италијанке” и портрет уметника И. П. Пожалостина.
1872. је постао члан Удружења передвижника, редовно је слао своја дела на изложбе Удружења. Углавном је живео у Паризу, где је имао своју радионицу, повремено је долазио у Русију.
Харламов — један од најистакнутијих руских сликара друге половине XIX века, признат не само у Русији, већ и у Европи. Уметничко наслеђе мајстора прилично је разноврсно: ту су портрети, који се одликују дубином психолошких карактеристика, жанровска дела блиска традицији переджника, али најзначајнији део чине тзв. „главице“, настале у складу са салонском уметношћу тог времена и пуне грациозности и неке слаткоће.
Стваралачки манир Харламова је еклектичан. Уметник је прошао фазу интересовања за холандско сликарство XVII века, према којем је стилски дефинисао многе своје ране радове (крај 1860-тих — почетком 1870-тих). Током 1870-тих на својим сликама „главица“, уметник се окренуо традицији италијанског сликарства XVII — XVIII века. У другој половини 1870-тих кратко време се занима сликарством на отвореном, приказом сунчеве светлости и ваздуха. 1880-тих вратио се стилизацији “музејског типа”. Уметник је одлично владао сликарском техником, био је одличан колориста, постижући необичну изражајност боја у својим делима. Ипак, стваралаштво уметника, будући да је било у значајној мери оријентисано на уметничко тржиште, није имало значајног утицаја на развој уметности краја XIX и почетка ХХ века, као да је остало на страни у односу на водеће правце сликарства тог времена.
Дела Харламова се налазе у многим музејским и приватним колекцијама, укључујући и Државни руски музеј, Државну Третјаковску галерију, Истраживачки музеј Руске академије уметности, Саратовски државни уметнички музеј назван А. Н. Радищев и другим.
