САМОКИШ НИКОЛАЈ СЕМЈОНОВИЧ

НА ЧЕТВРТОМ БАСТИОНУ (ОДБРАНА СЕВАСТОПОЉА)

САМОКИШ НИКОЛАЈ СЕМЈОНОВИЧ (1860 – 1944)

Један од најбољих руских и совјетских сликара војне и анималистичке тематике. Звање академика добио је 1890. године.

Од 1910. био је професор и руководилац атељеа ратног сликарства на Академији уметности у Санкт Петербургу. После револуције, био је професор и руководилац атељеа војног сликарства на Харковском уметничком институту.

 

НА ЧЕТВРТОМ БАСТИОНУ (ОДБРАНА СЕВАСТОПОЉА). 1891

1891. година
У доњем десном углу ауторски натпис: На 4 ом бастионе
Мастило, перо на уметничком картону „Bristol AL”

34,7 х 26,3 цм

 

ПОРЕКЛО:
Слику је уметник поклонио Јану Петровичу Бирзгалу.
Садашњи власник је купио у Риги почетком 2000-тих година.

Слику је уметник поклонио Јану Петровичу Бирзгалу, значајној летонској личности и уметнику, који је одиграо кључну улогу у спасавању и очувању културног наслеђа Крима после Револуције. Самокиш је првобитно ишао на Крим током 1918. како би поправио своје здравље. Овде је упознао Бирзгала, који је знао за талентованог уметника још од студија у Санкт Петербургу на Академији уметности Штиглиц, и који је уложио све напоре да подржи Самокиша у његовим намерама. 1923. године Бирзгал је напустио војску и преузео важну позицију у Наркомпросу, који је био посвећен промовисању совјетских културних циљева.  Захваљујући овој функцији, одиграо је огромну улогу у очувању културног наслеђа места, од архитектуре до библиотека, а његово учешће у уметничком животу у региону знатно је повећано. Током своје каријере Бирзгал је именован за директора неколико музеја, укључујући Музеј палате Алупка (Воронцовска палата) и Симферопољског музеја уметности. 1940. године, у част свог 80. рођендана, Самокиш је одликован Орденом Црвеног барјака рада. Овај догађај обележило је издавање Бирзгалове књиге: Н. С. Самокиш: Живот и дело. 1949. године Бирзгал се вратио у Ригу на молбу владе Летонске ССР и донео са собом своје ствари, укључујући слике, књиге и писма.
Бирзгал је остао у Риги до краја живота, радио је као директор Музеја стране уметности.

 

ИЗЛОЖБА:

  • “Сjаj руских сликара” из збирке Владимира Пешића, Руски дом у Београду, 12. мај – 14. септембар 2022.

 

ЛИТЕРАТУРА:

  • Каталог изложбе “Сjаj руских сликара” из збирке Владимира Пешића, Руски дом у Београду, 12. мај – 14. септембар 2022. Издавач: Владимир Пешић, Београд, 2022. Репродукована на стр. 31.

 

 

Одбрана Севастопоља, главне базе Црноморске флоте, трајала је 349 дана, од 1854. до 1855. године. Ова одбрана се назива и „Прва одбрана Севастопоља“, за разлику од оне која се одиграла 1941–1942.

Блокада Севастопоља била је кулминација Кримског рата. Севастопољ (гарнизон од око 7 хиљада људи), који није имао унапред припремљену одбрану града са копна, нападнут је од стране англо-француских десантних снага (више од 60 хиљада људи) и флоте која је бројчано надмашила руску флоту, с обзиром на то да су поседовали три пута више ратних бродова. За кратко време створена су одбрамбена утврђења на јужној страни града, док је улаз са мора у Севастопољски залив био блокиран бродовима које су посебно у ту сврху потопили. Савезници антируске коалиције – Уједињено Краљевство, Француска, Османско царство и италијанска Краљевина Пијемонт – очекивали су да ће град пасти за недељу дана, али су потценили отпорност руских трупа које су браниле град и у чијим су се редовима налазили и морнари Црноморске флоте који су изашли на обале. У одбрани града учествовали су и цивили. Опсада је трајала 11 месеци. Током опсаде, савезници су извели шест масовних артиљеријских бомбардовања Севастопоља, како са копна, тако и са мора.

Четврти бастион је био најважније утврђење јужне (градске) стране. Налазио се на уском узвишењу булевара, између Јужног залива, булеварске долине и градског корита, на месту садашњег Историјског булевара. Био је то привремени тип утврђења, ојачан бројним батеријама које су распоређене на одређеним местима у два нивоа. У унутрашњости бастиона био је изграђен Јазоновски редут, који је служио као унутрашње упориште. Бастион је штитио централни део града, где је непријатељ задао главне ударе у првом периоду одбране. У октобру 1854. Французи су изабрали 4. бастион за место свог главног напада и почели да се припремају за напад. Тако је почео подземни мински рат, чији су трагови и данас видљиви – у шанцу бастиона сачуван је главни улаз у подземне минске галерије. Савезници никада нису освојили бастион јуришем, већ га је руска војска напустила због наређења о евакуацији гарнизона на северну страну.

Одбраном Севастопоља руководио је начелник штаба Црноморске флоте вицеадмирал В. А. Корнилов, а после његове погибије командант ескадриле вицеадмирал (од марта 1855. адмирал) П. С. Нахимов. Прави „гениј“ одбране Севастопоља био је војни инжењер генерал Е. И. Тотлебен.

После битака код Балаклаве и Инкермана 1854. године, борба за град је прешла у продужену фазу. Пошто су преживели зиму, за коју су били лоше припремљени, савезници су се пробили до Азовског мора. До маја 1855. године трупе антируске коалиције на полуострву бројале су 175 хиљада људи, руске трупе 85 хиљада, укључујући 43 хиљаде у региону Севастопоља.

У ноћи 28. августа (9. септембра) 1855. непријатељ је заузео кључни положај – Малахов Курган, што је предодредило исход одбране Севастопоља. Даља одбрана града није имала смисла. Кнез Горчаков је преко ноћи пребацио своје трупе на северну страну. Град је запаљен, барутана дигнута у ваздух, ратни бродови који су били у заливу су потопљени. Савезници се, међутим, нису усудили да прогоне руске трупе, с обзиром на то да су сумњали да је град миниран, и тек 30. августа (11. септембра) су ушли у рушевине Севастопоља које су се још димиле.

Одбрана Севастопоља показала је вешту организацију активне одбране засноване на сарадњи копнених снага и флоте. Њене карактеристичне одлике биле су непрекидне борбе бранилаца, ноћне потраге, минско ратовање, блиска ватрена интеракција између поморске и тврђавске артиљерије.

 

 

ОЧУВАНОСТ:

Слика је у одличном стању.

 

Цена на упит.

 

Категорија: Ознака:
Share:

Самокиш Николај (Микола) Семјонович је најпознатији сликар војне тематике у Русији и Украјини.

На својим сликама је приказивао догађаје из неколико ратова: Отаџбинског рата 1812, Руско-јапанског рата 1904-1905, Првог светског рата 1914. У последња два учествовао је као уметник на првим линијама фронта. Био је директни сведок револуционарних и догађаја који су након тога уследили у Русији.
1890. године је добио звање академика. Од 1910. године је био професор и руководилац атељеа војног сликарства на Академији уметности у Санкт Петербургу. После револуције, радио је као професор и руководилац атељеа војног сликарства на Харковском уметничком институту.

Радови академика војног сликарства Николаја Семјоновича Самокиша могу се наћи у следећим музејима:
1. Државни руски музеј, Санкт Петербург;
2. Државни музеј Ермитаж, Санкт Петербург;
3. Научно-истраживачки музеј Руске академије уметности, Санкт Петербург;
4. Централни војноисторијски музеј артиљерије, инжињера и сигналног корпуса, Санкт Петербург;
5. Музеј Октобарске револуције, Санкт Петербург (раније – Лењинградски музеј револуције);
6. Државна Третјаковска галерија, Москва;
7. Музеј Панорама “Бородинска битка”, Москва;
8. Московски биолошкиг државни музеја К. А. Тимириазева;
9. Централни музеј Оружаних снага, Москва;
10. Културни центар оружаних снага Руске Федерације, Москва;
11. Музеј музичке културе М.И.Глинка, Москва;
12. Државни Бородински војно-историјски музеј-резерват;
13. Национални музеј уметности Украјине;
14. Државни музеј украјинске уметности, Харков;
15. Локални историјски музеј, Харков;
16. Уметничка галерија, Лавов;
17. Музеј уметности, Одеса;
18. Музеј уметности Севастопоља назван по М.П.Крошицком;
19. Уметничка галерија, Симферопољ;
20. Музеј уметности, Сочи;
21. Воронцовска палата, Алупка;
22. Музеј уметности Миколаив;
23. Музеј уметности, Полтава;
24. Черњиговски локални историјски музеј;
25. Псков државни уједињени историјски, архитектонски и уметнички музеј-резерват;
26. Приморска регионална уметничка галерија, Владивосток;
27. Музеј уметности Сурикова Краснојарск;
28. Бурјатски републикански музеј уметности Ц.С.Сампилова, Улан-Уде;
29. Државни музеј Азербејџана Р. Мустафајев, Баку;
30. Државни музеј уметности Грузије (Музеј лепих уметности назван по Шалви Амиранашвилију), Тбилиси;
31. Државни уметнички музеј Вилнуса и др.

 

Последње прегледано