ВОЛКОВ ЈУРИЈ ВАСИЉЕВИЧ (1921 – 1991)
Изванредан уметник реалистичког правца у ликовној уметности друге половине XX века. Човек упечатљиве судбине, филозофског начина размишљања, који је на суптилан начин осећао патњу и радост свог народа. У потпуности је осетио трагедију Великог отаџбинског рата, па је бол из свог срца и сећања пренео на своја платна, која су постала култна у сликарству совјетског периода.
Личност Јурија Васиљевича Волкова одликовала се племенитошћу мисли и осећања, формирала се под утицајем дубоке вере и побожности.
1938. године Јуриј је завршио средњу школу № 2. Његов омиљени предмет – цртање – предавао је талентовани учитељ, дипломац Петербуршке академије уметности, Павел Александрович Алипов. 1939. године, колектив Кримске уметничке школе представио је академику бојног сликарства Н.С. Самокишу, на дан његовог осамдесетог рођендана, мали пејзаж студента треће године Волкова „Кобиле касачице на појилу“ (као најбољи студентски рад).
Пре почетка сваког предавања, Николај Семјонович би прегледао домаће задатке овог ученика, дао коментаре, затим му понудио да нацрта мале бронзане скулптуре коња из своје јединствене колекције, а сам је ишао да ради за штафелајем. Под утицајем Николаја Семјоновича Самокиша, Јуриј одлучује да постане сликар бојне тематике и наставља студије у чувеном атељеу уметности бојне тематику – атељеу Митрофана Борисовича Грекова. Галина Николаевна Волкова шаље у Москву слике свог сина и препоруку Н.С. Самокиша, и убрзо Јуриј добија позив за студије, али почиње Велики отаџбински рат.
Од првих дана рата Ј.В. Волков је био на фронту. 1941. године у октобру, рањен је у леву руку и касније Немци заробљавају целу болницу. Три пута је бежао из логора за ратне заробљенике, али је тек 1943. успео да се врати у Црвену армију као сапер. У фронтовским новинама, у јануару 1944. могла се прочитати вест о другом рањавању уметника. За исказану храброст Јуриј Васиљевич је одликован Орденом Црвене звезде (1944) и медаљама: „За ослобођење Прага“ (1945), „За заузимање Беча“ (1946), „За заузимање Будимпеште “ (1945), „За победу над Немачком” (1946) и медаља „За храброст” (1943).
Мање од две године након демобилизације, на изложбама уметничког музеја, појавиле су се јадна за другом три слике са војном тематиком Ј.В. Волкова „На Стаљинградском путу“ (1947), „Не одлази“ (1947), „Подвиг петоро морнара флоте Црног мора“ (1948). У марту 1947. године примљен је за члана Савеза уметника СССР.
Посебан успех имао је са сликом „Подвиг петоро морнара флоте Црног мора“. Огромно платно оставља јак утисак на гледаоца суровом истином о рату. Трагични и херојски моменти стварају јединствену продорно аутентичну уметничку слику.
У периоду од 1948. до 1964. у Кримској издавачкој кући уметник је дизајнирао и илустровао седам књига о догађајима из Великог отаџбинског рата на Криму.
Од 1951. па до 1957. године урадио је две слике о поразу нациста на рту Херсонес у Севастопољу: “Херсонски ћорсокак” (1951) и “Обрачун” (1956-1957). Својом експозицијом ова два платна се одликују дубином концепције и мајсторством пленерског сликања. У њима је Јуриј Васиљевич Волков, уметник и мислилац, приказао моралну и филозофску оцену рата, у неочекиваној перспективи открио лудило расне идеје, духовну недоследност насиља, празнину живота лишеног Бога и незаобилазну одмазду која следи након тога.
Јуриј Васиљевич Волков био је вишеструки уметник. О томе сведоче и његове слике у грчкој цркви Светог Илије и Саборној цркви Светог Николе у Евпаторији. Историја настанка мурала „Голгота” („Лунарни пејзаж”) у грчкој цркви Светог Илије, даје нам прилику да још једном сагледамо лепоту и дубину односа мајке и сина. Средином 50-их, уметник је доживео финансијске потешкоће: није било поруџбина. А онда је Галина Николаевна одлучила да учини добро дело за храм и помогне свом сину. Не рекавши ништа Јурију Васиљевичу, однела је своју уштеђевину од осам стотина рубаља у грчку цркву Светог Илије и замолила оца Михаила Севба да позове њеног сина да ослика источни зид храма, и да за плаћање радова искористи новац који му је дала. Убрзо је на источном зиду храма почео рад на слици “Голгота” („Лунарни пејзаж”).
7. јула 1954. године, Централни комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза донео је резолуцију о великим недостацима у научно-антирелигиозној пропаганди и мерама за њено унапређење. У новинама, часописима, у образовним установама и у индустрији неуморно се спроводи „дубока систематска научно-антирелигиозна пропаганда“. Цркве су затваране, претваране у магацине и фискултурне сале, а понекад и рушене.
Када се рад уметника већ ближио крају, појавили су се “доброљуби” који су послали писмо у Кијев у којем су навели да је члан Савеза уметника СССР-а Ј.В. Волков игнорисао одлуку Централног комитета КПСС и ради на осликавању зидова у грчкој цркви Светог Илије. У Евпаторију је из Кијева стигла овлашћена комисија на челу са народним уметником СССР-а М.Г. Дерегусом, како би донели пресуду о овом делу уметника. Улазећи у храм и пажљиво проучавајући урађену слику Ј.В. Волокова, Народни уметник СССР-а М.Г. Дерегус је смело и одлучно рекао: „За овакав рад се не избацује из Савеза уметника, већ се прима у чланство Савеза”. Није ни чудо што се парохијани овог храма још увек са страхопоштовањем сећају слике „Голгота” („Лунарни пејзаж”). Али Волкова су ипак казнили: његова предложена кандидатура за почасну титулу „Заслужни уметник Украјинске ССР“ је одбијена. После кратког времена храм је затворен и почео да се користи као магацин, а 1962. године претворен је у спортску салу. Слика “Голгота” (“Лунарни пејзаж”) је заувек изгубљена. Сведоци су говорили како су власти дале налог да се слика префарба и радници су слику прекрили уљаном бојом, али она није хтела да „умре“ и избијала је кроз фарбу. Онда су је, да би је потпуно уништили, прекрили свеже гашеним кречом.
Током 1963—1966 радио је енкаустику за Саборну цркву Светог Николе: пет фигура светаца у стубовима између прозора на врху куполе и три фигуре на централном клиросу. Уметник је морао да ради на великој висини. Био је то веома тежак и мукотрпан рад, али се уметник трудио да мурале уради тако да потрају дуго.
Од 1966. године Ј.В. Волков почиње колосалан рад на проучавању нових могућности технике реалистичке ликовне уметности. Радећи до исцрпљености, толико би се уморио да није имао снаге ни да дође до кревета. Током 25 година спроводио је бројне експерименте на усавршавању технике уљаног сликарства, акварела, туша, угља, темпере, пастела, а да за то није добио ни динара. Резултати рада сачувани су у десетинама фасцикли. Сваки пут, завршавајући проучавање неке од техника, уметник је изводио завршни рад, у којем би у потпуности открио могућности те технике. Понекад је радио и по неколико завршних радова. Тако су настале серије: „Море“, „Снег“, „Ноћ“, „Траве“…
Јуриј Васиљевич Волков умро је 25. јануара 1991. године. У знак сећања на уметника, Евпаторијска дечија уметничка школа је 1991. године добила име по Јурију Васиљевичу Волкову.
