Ананије Алексејевић Вербицки (1895–1974)
Рођен је у Лебедину, Харковски округ. Гимназију је завршио у варошици Суми, а даље школовање је наставио у Петрограду, од 1913. до Октобарске револуције. Студирао је на Царској уметничкој школи, на Одсеку за декоративно сликарство где су предавали знаменити руски сликари и сценографи из групе Свет уметности.
У Београд је дошао 1920. године и одмах се уписао у Уметничку школу. Запослење у београдском Народном позоришту добија 1921. године, где је, као сарадник Јована Бијелића, постављен на место сликара извођача. Вербицки је у Народном позоришту од 1923. до 1938, најчешће сарађујући са редитељима Јуријем Ракитином и Рашом Плаовићем, извео декор и костиме за равно двадесет три представе.
Вербицки се Београђанима представио на изложби Стари и нови Београд на истеку 1927. Касније није самостално излагао.
Радио је као сценограф у тек основаном Београдском драмском позоришту на Црвеном крсту од 1951. до одласка у пензију, 31. августа 1963, када се преселио у Херцег Нови и нашао на услузи позоришним посленицима у Црној Гори и свом сународнику, пријатељу, угледном позоришном прегаоцу на Цетињу и потом у Подгорици, руском емигранту и редитељу Василију Шћућкину. О тој пријатељско-пословној вези сведоче два портрета овог одличног стручњака и предоброг човека, која су се затекла у ликовној оставштини Ананија Вербицког.
Неизбрисив траг у српској историји уметности и култури оставио је као сценограф. Језгро вредности сликарске оставштине Вербицког представљају цртежи на којима се показао као изузетан ликовни хроничар Београда, својеврсни документариста, сведок његовог урбаног развоја али и његових ратних страдања, затим ослобођења и његове обнове.
