БОГДАНОВ-БЕЉСКИ Николај Петрович
8/20 децембра 1868. (село Шитики, округ Белск, Смоленска губернија) – 19. фебруар 1945. (Берлин). Сликар.
Ванбрачни син надничара, приликом крштења уписан је као Богданов. Након тога је додао презимену име свог родног округа. Почетно образовање стекао је у двогодишњој школи у селу Шепотово, а затим – у селу Татево, у Тверској губернији, у народној школи коју је основао С. А. Рачински, и који је први обратио пажњу на његове уметничке способности и обезбедио му средства за учење. Током 1882–1883. радио је у иконописној радионици при Тројице-Сергијевој лаври; 1884. године је уписао Московску школу за сликарство, скулптуру и архитектуру, студирао је код В. Д. Поленова, В. Ј. Маковског и И. М. Прјанишникова. 1889. године је добио велику сребрну медаљу и звање уметника прве класе за слику „Будући монах“. 1890. Отпутовао је у Цариград и на Свету Гору. Током 1894–1895 студирао је на ЦАУ код И. Ј. Рјепина, затим у Паризу, у студијима Ф. Кормона и Ф. Коларосија. Радио је у Петербургу.
Прославио се као мајстор жанровске уметности. Најбоље радове посветио је сеоској деци и школи: „Недељно читање“ (1895, Државни руски музеј), „Усмено одговарање“ (1896, Државна Третјаковска галерија), „На вратима школе“ (1897, ДРМ), „Код болесног учитеља“ (1897, ДТГ), „Састав“ (1903), „Новајлије“ (1904), „Имендан учитељице“ (1911). Радио је и на публицистичким темама: „Вести из рата“ (1905, ДТГ), „Нови домаћини“ (1913), „Телеграм врховног команданта“ (1916). Радио је портрете аристократа и познатих савременика: историчара Н. П. Барсукова (1905), педагога С. А. Рачинского (1903), проф. В. И. Сергејевича (1908), Ф. И. Шаљапина (1916), гр. Ј. П. Шереметеве (1898), вел. кн. Дмитрија Павловича (1902), цара Николаја II (1904–1908), кн. Ф. Ф. Јусупова (1911), Царице удовице Марије Федоровне, кн. И. И. Воронцове-Дашкове.
Учествовао је на изложбама Удружења передвижника (1890–1918; био је члан од 1895), повременим изложбама слика Московског удружења љубитеља уметности (1893, 1894, 1897), Санктпетербуршког удружења уметника (1894), савремених праваца у уметности (СПб., 1907), изложбама слика руских уметника (М., 1915), на добротворној изложби „Уметници – друговима војницима“ (М., 1914) и Изложби уметничких дела у корист инвалидних Пољака (Пг., 1916), на многим изложбама у провинцијама, као и на међународним изложбама у Паризу (1900) и Риму (1911). Његови радови су репродуковани у часописима „Нива“, „Уметничка блага Русије“ и „Престоница и сеоско имање“.
1903. године је добио звање академика, а 1914. Постао стални члан ЦАУ. Током 1913–1918 био је на челу Удружења А. И. Куинџи. 1919. године је учествовао на првој Државној отвореној изложби уметничких дела. 1921. године је одржао личну изложбу у Петрограду.
У септембру 1921. године емигрирао је у Летонију. Живео је у Риги, лето је проводио на имању Лоборж, недалеко од града Режице (данас Резекне) у Латгалији. Наставио је да слика дела посвећена деци (циклус „Деца Латгалије“), сликао је пејзаже Летоније и портрете (председник Летоније Јанис Чаксте). Урадио је низ публицистичких дела (слика „Заштитник отаџбине“ која приказује руског официра како продаје новине на улици). Био је Кавалир (добитник ордена) летонског одреда Три звезде (1936) и члан Књижевно-уметничке коморе.
У Риги је одржао личне изложбе у Градском уметничком музеју (децембар 1921 – јануар 1922, март–април 1925, фебруар 1932, 1940) и у салама „Дансинг Паласа“ (1936, изложба посвећена 50. годишњици стваралаштва). 1933. је одржао личну изложбу у Талину, на чијем отварању је присуствовао председник Републике Естоније, Константин Патс; јануара 1935. године одржана је лична изложба у Београду (павиљон Цвете Зузорић. Учествовао је на групним изложбама руских уметника у Паризу (Magellan, 1921; d’Alignan, 1931), Њујорку (Grand Central Palace, 1924; 1926), Питсбургу (1925), Прагу (1928, једно дело је узела Национална галерија у Прагу; 1930, 1935), Храдец Кралову и Брну (1931–1932), Копенхагену (1929), Амстердаму (1930), Берлину (1930), Београду (1930), у галерији P. Loujetzky у Хагу (1938). 1935. године је поклонио неколико радова Руском културно-историјском музеју у Прагу. Године 1941. учествовао је на првој изложби ликовне уметности у совјетској Летонији, исте године је послао слику “Пастир Прошка” (1939) на изложбу у Москву. Урадио је портрет М. Горког за Позориште руске драме у Риги (1940).
1932. се оженио Немицом Антонијом (Антонином) Ерхардт, ћерком локалном произвођача и одгајио њена два сина из првог брака. Током Другог светског рата остао је у Риги. У јануару–фебруару 1942. године учествовао је на првој Општој изложби уметности у Риги, где су његове радове (најскупље на изложби) купили комесар и Рајх комесаријат Остланда. У октобру 1943. лична изложба је приказана у оквиру Јесење изложбе у галерији „Зинта“ у Риги. У априлу-мају 1944. године је учествовао на Изложби слика руских уметника у Музеју уметности у Риги, коју је организовао Руски комитет у корист евакуисаних лица.
У септембру 1944. је са женом отпутовао на лечење у Немачку. 30. септембра је стигао у Данзинг (Гдањск), одатле у Посен (Познањ), затим у Берлин. Умро је у болници након тешке операције током бомбардовања Берлина. Сахрањен је на Руском православном гробљу Тегел у Берлину.
