СОКОЛОВ ПЕТР ПЕТРОВИЧ
1821 (Санкт-Петербург) — 1899 (Санкт-Петербург)
Сликар, графичар
Петр Петрович Соколов био је изузетан уметник Сребрног века. Многима су познате његове слике на тему свакодневног живота, ловачки акварели и штафелајне илустрације на ремек-дела руске књижевности.
Потиче из породице уметника; син је познатог мајстора акварелног портрета Петра Фјодоровича Соколова, брат уметника Павла и Александра Соколов, нећак К. П. Брјулова.
У другој половини 1830-тих студирао је на Рударском институту у Петербургу. Током 1840–1843 волонтерски је слушао предавања на Царској академији уметности у класи историјског сликарства код П. В. Басина, Ф. А. Бруни, К. П. Брјулова. 1855. године је добио звање самосталног уметника у области портретног сликарства акварелом.
Живео је у Петербургу и Москви, периодично на свом имању у Тамбовској губернији. Путовао је у Рјазањ и друге покрајине Централне Русије. Више пута је посетио Француску.
Током руско-турског рата (1877–1878) у Царском штабу је био уметник-дописник при војсци.
Соколов је једини уметник који је добио Крст Светог Ђорђа. Након скоро 15 година, Соколов је добио и другу награду – савет реформисане Академије уметности доделио му је по новој повељи највише уметничко звање академика.
1879. године објавио је цртеже посвећене епизодама руско-турског рата (Санкт Петербург: Изд. В. П. Мешерског).
Доста је радио у области графике књига, урадио је циклусе илустрација за дела И.С. Тургењева (“Белешке ловца”, 1867–1895), Н. В. Гогоља (“Мртве душе”, 1880-те — 1890-те), Н. А. Некрасова, Л. Н. Толстоја и других.
Као страствени ловац и талентовани уметник, Соколов је савршено познавао анатомију животиња и њихове навике, те је то мајсторски преносио на платно. Његов живот није био ограничен само на лов и сликање. Овај уметник је много путовао по Русији и на својим платнима је до најмањих детаља приказивао сцене из сеоског живота.
„У Петру Соколову су на чудан начин обједињене црте необузданог романтизма и најискренијег реализма“ – тако је говорио о П.П. Соколову у своје време Александр Бенуа, и дубоко карактеришући лик стваралачке личности мајстора сликарства, даје тачну оцену: „То је био човек са вечно пробуђеним нервима, са неодољивом склоношћу ка фикцији. Његово стваралаштво у потпуности одражава његову личност. У потпуности је прожето бунтом и необузданошћу. Типичне „петарсоколовке“ – то су оне његове слике, углавном на тему лова и народских сцена, које су настале у пориву, пароксизму, апа-драпа, као да је труд узалудан. Дела су сликана свиме што дође под руку: и акварелом, и гвашом, и пастелима, и уљем. Физиономија ликова се искривила од старости или се заноси од пића, одећа им је изгужвана и поцепана, коњи или јуре у бесу, или једва померају ноге као неке утваре, колибе само што се не распадну, путеви непроходни од бљузгавица, небо је мутно од очаја, а шуме разрушене јесењим ветром“.
Највећу популарност стекао је као акварелиста и то делима на тему лова и сељачког живота, која су била блиска передвижницима и која се одликују „живописним, сочним стилом сликања, народским начином формирања“. Излагао је на изложбама у салама Царске академије уметности (1874, 1876, 1877), на међународним изложбама у Филаделфији (1876), Паризу (1889), Берлину (1891), Лондону (1891). Био је редовни члан Санкт Петербуршког удружења (1863–1879), члан и излагач Удружења руских акварелиста (1880-те — 1890-те), почасни члан Удружења француских уметника (од 1889).
Одржао је самосталне изложбе у Санкт Петербургу (1887 и 1900), Паризу (1889). 1889. године је за слику „Сајам коња у Лебедјану“, коју је иначе представио на самосталној изложби у Паризу, добио златну медаљу и орден Легије части. 1899. добија титулу академика Царске академије уметности.
1948. године у Москви је одржана ретроспективна изложба радова Соколова из државних и приватних колекција.
Радови Соколова представљени су у многим музејским збиркама, укључујући и Државну Третјаковску галерију, Пушкинов музеј и многе друге.
