САМОНОВ ПЕТАР АЛЕКСАНДРОВИЧ
Самонов Петар Александрович рођен је 2. фебруара 1863. године. Потомак је племства из Кијевске губерније, син Александра Петровича Самонова. Учио је 1884. године технику вајања у скулпторским атељеима. С циљем да изучава уметничка дела у музејима отпутовао је у Париз 1885. године. Посећивао је 1886–1887. године скулпторску школу Императорске академије уметности у Санкт Петербургу.
Завршио је Тверску коњичку омладинску школу. У војну службу ступио је 19. маја 1889. године. Награђен је орденом Св. Станислава 3. степена (1903). Пензионисан је 1908. године у звању потпуковника.
По одласку у пензију преселио се у Петербург, где се посветио скулторском раду. Победио је 1910. године на конкурсу за пројекат споменика генералу Скобељеву. Споменик је постављен на Тверском тргу у Москви. Скулптор је ово своје, најзначајније дело назвао – „За цара и отаџбину“. Самонов је радио свакодневно, одмах предајући поједине готове делове ливници Моран. Радове на изради споменика Скобељеву аутор је завршио 21. марта – урађени су: коњ са јахачем, 14 војника, 11 барељефа са подвизима команданта, 4 фењера. Главна прослава одржана је 24. јуна 1912. године на Тверском тргу, који је преименован у Скобељевски трг. Присуствовале су прве личности града и државе, истакнуте личности из културе и саборци Скобељева. На откривање споменика дошли су сестра и рођаци Скобељева.
У свом стваралаштву П. А. Самонов је развио најбоље традиције руске бронзане кабинетске скулптуре касног XIX и почетка XX века. Аутор је жанровских композиција и камерних скулптура на тему руске војске: „Козак царске гарде Атаманског пука на почетку царевања Александра III“ и „Козак пуши лулу“ (изливене у бронзи у фабрици К. Ф. Верфела крајем XIX века, обе у државној Третјаковској галерији), „Кавкаски војник“, „Извиђач Сајкин“, „А. В. Суворов“ (изливала фабрика Касли). Основао је пуковски музеј, учествовао у уметничком обликовању пуковских свечаности. Аутор је важне скулптуре кнеза Михаила Николајевича 1914.
Победио је на конкурсу за пројекат споменика Искри и Кочубеју у Кијеву, који је 1914. године постављен на Никољски трг.
Предавао је 1913–1914. године Одеском кадетском корпусу.
Његове бронзане скулптуре биле су престижан поклон официрима гвардијских пукова када су одлазили у пензију. Најчешће су новац за скулптуру скупљали официри из истог пука.
За време грађанског рата учествовао је на страни белогардејаца у саставу оружаних сила југа Русије. Јануара 1920. године у караулном батаљону Новоруске војне базе био је потпуковник. Евакуисан је из Новорусије у марту 1920. године.
После револуције и учешћа у грађанском рату Петар Самонов био је принуђен да емигрира. Током 1920-их џивео је у Југославији. Имао је 1923. године самосталну изложбу у Вршцу. С пуковником М. С. Стаховим насликао је иконе за руску кућну цркву св. Јована Златоустог у Вршцу. Учествовао је на изложби „Студије руских уметника“ при Официрском дому, где је изложио бронзане скулптуре и аквареле. Велики успех имала његова скултура „Напад козака“ изложена 1924. године на Другој изложби руских уметника у Београду. Био је члан Друштва сликара у Југославији (1928).
Умро је 1930-их година. Његова супруга Олга Михајловна (1872–1941) сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
