БЕНУА АЛБЕРТ НИКОЛАЈЕВИЧ
14. март 1852. (Санкт Петербург) – 16. мај 1936. (Фонтенаи аук Росес, близу Париза).
Акварелиста и архитекта.
Најстарији син академика архитектуре Николаја Леонтијевича Бенуа, брат архитекте Леонтија Бенуа (1856–1928) и уметника Александра Бенуа. Отац уметнице Камиле Бенуа (Хорват) (1878–1953) и акварелисте Алберта (Алберт-Константин) Бенуа (1879–1930).
Стекао је кућно уметничко и музичко образовање, био је одличан пијаниста-импровизатор. Након што је завршио 5. петербуршку гимназију, 1871. године ступио је на архитектонски одсек Царске академије уметности. Истовремено је учио технику акварела под менторством Л. О. Премација и К. О. Хиса, и био под утицајем акварелисте Е. С. Виље де Лиљ-Адана. Током студија добио је неколико сребрних и 2 златне медаље за аквареле и пројекте у области архитектуре. 1877. године је стекао звање уметника-архитекте првог степена за пројекат „Станица у парку недалеко од престонице“. У свом даљем раду се удаљио од архитектуре и посветио акварелу. Међу ретким реализованим архитектонским пројектима је викендица Ц. А. Кавоса у Петерхофу (1875–1876).
За успех у сликарству акварела награђен је од стране Савета Царске академије уметности иностраном стипендијом, па је током 1884. године посетио Италију, Тунис, Париз и Лондон. По повратку је добио звање академика за серију италијанских пејзажа. Током 1885–1894 био је професор акварелног сликарства, 1893. је изабран за редовног члана Царске академије уметности, а у фебруару 1894. године за члана Савета Царске академије уметности. 1895. године постављен је за кустоса Царског музеја руске уметности Александра III (Руски музеј) и урадио значајан посао на систематизацији фондова и њиховој припреми за излагање. Од 1897. године је био инспектор за уметнички део Департмана за трговину и мануфактуру (касније Министарство трговине и индустрије).
Током 1880-1910-их, на бројним путовањима, сликао је пејзаже обале Финског залива, Кавказа, Крима, Волге, Северне Африке, Медитерана, Сибира, Манџурије, Кине, Јапана и Кореје, Венеције, Палерма. Урадио је велику серију погледа у Санкт Петербургу и његовим предграђима. Више пута је пратио цара Александра III на летњим путовањима јахтом дуж финских шкрапа (1887, 1888, 1890, 1894).
Учествовао је на већини петербушких изложби акварела и архитектуре, које су захваљујући његовом залагању постале значајна појава у руском уметничком животу. Пуно је излагао и у иностранству. Од 1880. године био је члан Удружења руских акварелиста, 1887. постаје члан-оснивач и руководилац Друштва руских акварелиста, а од 1897. и почасни члан. У његовом стану у Никољској улици 15 (данашња улица Глинка), одржавали су се дуги низ година догађаји овог друштва под називом „Акварелни петак“.
Одржао је самосталне изложбе у Санкт Петербургу (1903, 1909 и 1915) и Кијеву (1904, 1909). Каталози изложби су били урађени у форми албума у боји. Слике су репродуковане у престоничким часописима.
1918. године постављен је за управника Музеја примењене уметности Комесаријата за трговину и индустрију. Учествовао је у прављењу Музеја природе у некадашњем замку грофа Стенбок-Фермора у Лакхти. 1920. године посетио је северну експедицију Петроградског геолошког института, урадивши пејзаже обале Баренцовог мора и Нове земље. 1921. године у Дому уметности је одржао изложбу акварела (76 радова), насликаних током експедиције. Учествовао на 1. државној отвореној изложби уметничких дела (Петроград, 1919) и другим совјетским изложбама.
1924. године је на позив своје најстарије ћерке, оперске певачице Марије Черепине (1876–1958), отпутовао у Париз. 1926. године изабран је за члана Париске академије уметности. У периоду 1928–1930 одржао је три самосталне изложбе у галеријама Г. Петит и В. Гирцхман. Учествовао на изложбама руских уметника у Паризу (V. Girchman, јул 1929, Salle Yteb, 1932; La Renaissance, 1932), Бриселу (1928) и Београду (1930), његова дела излагана су и на изложби передвижника у Харбину (1920-тих). Поклањао је слике за добротворне лутрије у корист руских студената из иностранства (1928) и на традиционалном балу у хотелу „Lutétia“ (1930).
Последњих година је због болести био везан за постељу и био под бригом ћерке и зета – композитора Н. Н. Черепнина. Умро је у пансиону за болесне. Сахрањен је на гробљу у Иси де Мулино. Његова дела представљена су у Државном руском музеју, Државној Третјаковској галерији и многим другим музејима у Русији.
