СЕЊКИН СЕРГЕЈ ЈАКОВЉЕВИЧ

СУПРЕМАТИСТИЧКА КОМПОЗИЦИЈА

СЕЊКИН СЕРГЕЈ ЈАКОВЉЕВИЧ (1894 – 1963)
Током 1914 – 1915 године студирао је на Московској школи сликарства, скулптуре и архитектуре. 1918 – 1919 године учио је код Казимира Маљевича, који је утицао на његово рано стваралаштво, и на Вишој уметничко-техничкој школи (завршио је 1921. године). Радио је са Густавом Клуцисом – оснивачем совјетског фотомонтажног плаката.

 

СУПРЕМАТИСТИЧКА КОМПОЗИЦИЈА
1920. година
У доњем десном углу потпис и датум: С. Сенькин. 20

Уље на платну

47 х 32.5 цм

 

ПОРЕКЛО:
Купљено од стране садашњег власника у Москви, крајем 1980-тих година.

 

ЕКСПЕРТИЗЕ:
• Државна Третјаковска галерија, потврда №16 од 19.11.2003.; експерт Татјана С. Зељукина.
• Нина Ивановна Лапидус, ликовни критичар, виши научни сарадник, кустос руског класичног сликарства у Летонском националном музеју уметности (Рига) од 1969. до 1995. године, члан Савеза уметника Летоније. Организатор прве изложбе радова Густава Г. Клуциса у Летонском националном музеју уметности 1970. године. Саставила је први каталог изложбе радова Густава Клуциса, посвећене 75. годишњици од уметниковог рођења.
Његов рад у себи носи револуционарне идеје и њеног обухваћања читаве планете. Та идеја нема апстрактни карактер. Конкретна слика формирана је помоћу облика и боја, и носи одређену информацију.
Ово је пример нове револуционарне уметности засноване на кубофутуризму и конструктивизму. Такви радови уметника су веома ретки.

 

ОЧУВАНОСТ:
Слика је у добром стању.

 

Цена на упит.

Категорија: Ознака:
Share:

Сергеј Јаковљевич Сењкин

(1894, Покровскоје-Стрешњево — 1963, Москва)

Једна од истакнутих личности совјетске пропагандне уметности, уметник авангардиста, представник конструктивизма, један од оснивача уметности фотомонтаже у боји. Дизајнер уметничких и индустријских изложби, књига и часописа; аутор познатих фотомонтажних плаката.
Родио се у подмосковском селу Покровскоје-Стрешњево. 1914. године уписао је Московску школу сликарства, вајарства и архитектуре. 1915. године позван је у војну службу. После Првог светског рата, на Уралу, у Црвеној армији је био уметник агитпропа.
1918. године кренуо је на курс Казимира Маљевича у оквиру Друге државне отворене уметничке радионице, која је формирана на основу Московске школе сликарства, вајарства и архитектуре. Маљевич је имао несумњив утицај на Сењкина док се бавио сликарством.
1920. године је заједно са авангардистом Густавом Клуцисом организовао самосталну радионицу пропагандне уметности („Нови практични реализам“), где су почели да се баве дизајном. Био је инспирација за рукописни часопис ученика („шегрта“) Маљевича ― „Часопис слободних државних радионица“. У библиотеци Центра Жоржа Помпидуа сачувана су два издања, са краја 1919. године. Руски ликовни критичар Игор Смекалов дефинише материјале часописа-манифеста као семантичку везу између припремљеног, али никад објављеног, часописа „Супремус“ (1917) и витебског алманаха „УНОВИС № 1“ 1920). Аутори чланака су млади уметници Сергеј Сењкин („Стојте колективи“, „Наши задаци“, „Отварамо дискусију“), Иван Кудрјашов, Тевељ Шапиро, Иван Завјалов. Овом рукописним часопису је био намењен и чланак Казимира Маљевича „19851. Јевгеније Оњегин“, у коме аутор позива позориште да прекине везе са застарелим традицијама и пређе у беспредметно позориште са елементима звука, боје, покрета, обима. Али, из неког разлога, чланак није објављен у часопису; можда због тога што је аутор послао витебском часопису „Револуционарна уметност“. Прве корице под ауторством С. Сењкина: композиција фонтова и акварел у духу супрематизма.
1921. године, у клубу Пола Сезана, у Вишој уметничко-техничкој радионици, одржана је прва лична изложба радова Сергеја Сењкина: „30 радова. Реализам. Футуризам. Супрематизам и просторни супрематизам“. Осим супрематистичких слика, представљене су и просторно-супрематистичке конструкције.
1921. године, Сењкин је отишао из Москве у Витебск, где је радио Маљевич са групом истомишљеника. На основу Витебскe народно-уметничке школе (ВНУШ), основали су Удружење УНОВИС („Оснивачи нове уметности“). Сењкин и Клуцис постали су оснивачи московског огранка УНОВИСа. Сењкин је престао да се бави сликарством, прешао је на „продукцијску уметност“, фотомонтажу и плакате.
У јуну-јулу 1922. године учествовао је на изложби „Преглед нових токова у култури“ у петроградском Музеју уметничке културе.
Од 1923. до 1925. Године Сењкин је био члан ЛЕФа (Леви фронт уметности), позивао је на стварање експерименталног пропагандног студија „Радионица револуције“. У ЛЕФу је сарађивао са Александром Родченко, Варваром Степановом и другима. У свом раду све више се удаљава од супрематизма и иде ка конструктивизму. Почев од краја 1920-тих година, Сењкин је урадио низ фотомонтажних плаката у конструктивистичком духу ― у савременој уметности се сматрају класицима пропаганде: „Актив, учи. Иди по савет у ћелију“, „Улогу војника предводника може да обавља само партија“ (1927), „Живела наша драга, непобедива Црвена армија!“ (1928), „Озеленимо радионице фабрика и погона!“, „Под знамењем Лењина за другу петолетку!“ (1931), „Ојачајмо индустријску моћ Совјетског Савеза!“ (1932) и др. Бавио се поставком изложби (Централни институт рада на Свесавезној пољопривредној изложби 1923. године, Изложба за Конгрес Коминтерне у Москви (1924), Свесавезна штампарска изложба (1927)). Заједно са Елом Лисицким је радио на формирању совјетског павиљона на Међународној изложби штампе у Келну (1928). Учествовао је у формирању павиљона СССР на Међународној изложби у Њујорку 1939. године.
Од краја 1930-тих Сењкин је, као и други совјетски уметници који су се бавили плакатима, напустио конструктивистички дизајн са фонтовима и текстуалним блоковима. Сада је плакат представљао приказ, слоган на плакату; експериментални фонтови и слова заузимају место у доњем делу.
Приметан је и рад Сењкина на пољу илустрације књига. То су цртежи за басне А. Крилова, илустрације књига „Песма о Тањи“ Н. Владимирског (1926), „Олујни дани“ Д. Бергељсона (1930), „Приче о смрти Лењина“ А. Ф. Гринберга (1930). Радио је и скице поштанских и трговачких марки.
Сликарска и графичка дела уметника се налазе у Третјаковској галерији, Руском музеју, Музеју примењених уметности А. Пушкина, у приватним колекцијама. Цртежи и плакати ― у фонду Руске државне библиотеке, Руске државне архиве књижевности и уметности.

Последње прегледано