МАЉАВИН ФИЛИП АНДРЕЈЕВИЧ

ВИХОР

Највеће ремек-дело Филипа Маљавина
«ВИХОР»
Једна од најзначајних слика великог руског сликара. Велика бука се дигла око ње на изложби у московском Мањежу. Ту је добила назив – «Руска Мона Лиза».
Преплављена емоцијама, затворивши очи и широм раширивши руке, почиње свој плес, предано се окрећући. Њена хаљина, која прати тело, ствара вртложне кругове. Њена фигура, шарена одећа која се шири, појачава утисак необузданог руског плеса, непрестаног кретања, одражавајући у исто време темперамент, дубину и страст руске душе.
По богатству композиције и важности, ово дело ни у ком смислу не одступа од најзначајнијег сликарског дела; слика «Вихор», насликана је 1906. године и налази се у сталној изложбеној поставци Третјаковске галерије. Управо је за њу сликар добио звање академика.
Без обзира на заједничку тематику, слике носе различита расположења. Треба напоменути да је ово уметникова једна од највећих по димензијама слика, чиме се додатно наглашава њена јединственост и вредност.
Оригиналан је и моћан таленат Маљавина, сликара који је поникао из самог недра народа. Његов изузетан природни таленат заблистао је необично јако још на самом почетку његовог самосталног стваралачког живота, брзо му доневши признање и славу.
Водећа западноевропска критика високо је оценила Маљавинове сликовне иновације, видећи у његовој уметности спој националног карактера са раскошним сликарско-пластичним приказом. Сликарство Маљавина заузима посебно место у историји руске уметности и до данас остаје неразјашњено, мамећи нас својом моћношћу и неприкосновеном унутрашњом снагом.
До данас су Маљавинова дела тражена, његове слике на међународним аукцијама се продају и достижу суме од 850 000 америчких долара.

 

МАЉАВИН ФИЛИП АНДРЕЈЕВИЧ (1869 – 1940)
Током неколико деценија је сликар приказивао на платну и папиру представнике из утицајних кругова Европе и руске емиграције, уметничку и политичку елиту, главешине држава и монархе, људе из сељачке класе, виђеније представнике културе из доба царске Русије и совјетске епохе, покровитеље и индустријалце.
Дела овог јаког, изузетно талентованог, дубоко национално оријентисаног мајстора, представљена су у Третјаковској галерији, Државном руском музеју, као и многим другим музејима у Русији и свету.

 

ВИХОР
1920-те – 1930-те године

Уље на платну

100х130 цм
Потпис у доњем десном углу: Ph.Maliavine
Слика има музејску вредност.

 

ПОРЕКЛО:
Јохан Хавеман (1870 – 1944) је слику набавио од сликара лично 1930-тих година.
Родио се у граду Рудкобинг у Данској. Прво радно искуство стекао је у продавници драперија у граду Фредериција. Са 20 година се преселио у Копенхаген и запослио као менаџер у «Magasin du Nord». 1898. године је постао директор. 1919. године је купио «Magasin du Nord’s Vesterbro» и преименовао га у Хавеманнс Магазин.
Током 1930-тих година, током једне од посета Копенхагену, Јохану Хавеману су представили Филипа Маљавина.
1940. године Маљавин је насликао портрет Елзе Приор Хавеман (1920-2000), супруге сина Јохана Хавемана.
Слика «Вихор» је набављена од наследника Јохана Хавемана.

 

ЕКСПЕРТИЗА:
Научно-истраживачка независна експертиза П. М. Третјакова, експертско мишљење ОЖ12918, №8197-45, од 22. марта 2019. године.

 

ИЗЛОЖБЕ:
• «Пејзажно и жанровско сликарство у делима передвижника». Музеј пејзажа у оквиру Државног историјско-архитектонског и уметничког музеја у Пљосу. Пљос, од 7. јуна до 20. септембра 2019. године.
Приказана су дела познатих руских сликара из приватних колекција колекционара-чланова Међународне конфедерације антиквитета и трговаца уметношћу. Ова изложба је део регионалног пројекта «Велика уметност за мале градове».
• Изложба «Трендови колекционарства у Русији» на Гостином Двору у Москви, од 27. новембра до 1. децембра 2019. године.

 

ЛИТЕРАТУРА:
• Каталог изложбе «Пејзажно и жанровско сликарство у делима передвижника». Музеј пејзажа у оквиру Државног историјско-архитектонског и уметничког музеја у Пљосу. Пљос, од 7. јуна до 20 септембра 2019. године. Странице 34 и 35. Репродукција на страници 35.
• Часопис «РЕЗИМЕ ПЉОСА», № 18 (253), 14. јуна 2019. Чланак «Јубилеј «Передвижника» почео у Пљосу». Опис је на 6. страници. Исечак из чланка: «Колекционар Владимир Пешић специјално је долетео из Лондона, како би испратио до Пљоса своју слику «Вихор» Ф.А. Маљавина. – Слика је најпре представљена у Русији у Централној изложбеној сали «Мањеж» у Москви. А сада је могу видети и посетиоци Музеја пејзажа у Пљосу, – каже власник овог ремек-дела.»
• Међународни часопис о дизајну КУЋА & ЕНТЕРИЈЕР. № 259, мај – јун 2019. Стр. 40-41. АНТИКВАРИЈАТ. КОЛЕКЦИЈА ПОРОДИЦЕ ПЕШИЋ. Слике за луксузне ентеријере. Чланак «Ремек-дело Филипина Маљавина из колекције руске уметности породице Пешић, постало је главни експонат RA&AF». Опис на страници 40, репродукције на страницама 40 и 41.
• Међународни часопис о дизајну КУЋА & ЕНТЕРИЈЕР. № 258, март – април 2019. Стр. 26-28. АНТИКВАРИЈАТ. КОЛЕКЦИЈА ПОРОДИЦЕ ПЕШИЋ. Чланак «Ремек-дело Филипина Маљавина први пут ће бити представљено у Русији». Опис на страницама 26 и 27 и репродукција на страници 26.
• Часопис ЛУКСУЗНИ ДОМ. Архитектура. Дизајн ентеријера. Уметност. № 1 март 2019. Стр. 52 – 55. Ремек-дела за ваш дом. Опис и репродукција на страници 53.
• Часопис ЛУКСУЗНИ ДОМ. Архитектура. Дизајн ентеријера. Уметност. № 3 децембар 2018. Насловна страна часописа. Преглед уникатних дела из «КОЛЕКЦИЈЕ ПОРОДИЦЕ ПЕШИЋ». Репродуковано.

 

ТЕЛЕВИЗИЈА И РАДИО:
• ТВ Канал Русија, 7. јун 2019. године. Програм «Вести». У Музеју пејзажа у оквиру Државног историјско-архитектонског и уметничког музеја у Пљосу, отворена је изложба «Пејзажно и жанровско сликарство у делима передвижника. Слике из приватних колекција». Интервју: ТВ новинар Филип Јарошенков са колекционаром Владимиром Пешићем.

• ТВ Канал Русија 24, 17. април 2019. године, «У Мањежу је отворен сајам антиквитета и савремена уметности». Интервју: ТВ новинар Зинаида Курбатова са колекционаром Владимиром Пешићем. Из репортаже: «До сада непознат бисер, жанровска слика Филипа Маљавина, припада Владимиру Пешићу, Србину по пореклу, који већ дуже време ради у Москви. Колекционарством се бавио још његов деда, сакупљали су баш дела руске уметности».

https://www.youtube.com/watch?v=sEtIL8k03_A

 

• “Комерсант FM”, 18. април 2019. Уметност и чињенице са Дмитрием Буткјевичем: «Антиквари су се, баш попут птице Феникс, појавили у Великом Мањежу». Дмитрийј Буткјевич — о «Russian Art&Antique Fair». Рецезент «Комерсант FMа» Дмитриј Буткјевич говори о највећем међународном сајму класичне, модерне уметности израде накита, антиквитета и дизајна у Русији. Из чланка и радио емисије: Издвајам оне које одавно нисам сусрео у Русији, — «Колекцију породице Пешић». Моји стари пријатељи из Београда поседују величанствени плес Филипа Маљавина, који многи називају врхунским експонатом читавог Салона.

https://www.kommersant.ru/doc/3947674

 

ОЧУВАНОСТ:
Слика је у одличном стању, без рестаурације, без ретуширања, у оригиналном раму.

Категорија: Ознака:
Share:

Маљавин Филип Андрејевич

10/22. октобра 1869. (село Казанка у округу Бузулук, покрајине Самара, данашња област Оренбурга) – 23. децембар 1940. године (Ница, Француска). Сликар, графичар.
Потиче из сиромашне породице сељака. 1885. године кренуо је на Атос, постао искушеник и провео седам година радећи у иконописној радионици манастира Свети Пантелејмон. 1891. године вајар В. А. Беклемишев обратио је пажњу на његове радове, наговорио га да се пресели у Санкт Петербург и да живи код њега. 1892. године уписао је ЦАУ као волонтер, студирао је код П. П. Чистјакова, В. П. Верешагина, К. Б. Венига, од 1894. године код И. Ј. Рјепина.
У периоду од 1895. до 1899. Године, урадио је низ портрета на којима је приказао лик сељака („За књигом“, „Сељанка са чарапом“, „Старица“, „Портрет оца“ и др.) и низ портрета уметника-другова са академије: И. Е. Грабар, К. А. Сомов, А. П. Остроумова-Љебедева, Ј. М. Мартинова, А. И. Тхоржевскаја. 1899. насликао је такмичарску слику „Смех“, која је одбијена већином гласова Савета ЦАУ, и тек након интервенције Рјепина и В. В. Мате добија звање уметника. На Светској изложби у Паризу (1900.) ова слика је награђена златном медаљом, а годину дана касније купила је италијанска влада (Слика је поново представљена јавности 1935. године на изложби поводом 40. годишњице Бијенале, у одељку “Допринос иностраној уметности“; данас се чува у Међународном музеју модерне уметности у Венецији).
Главна тема његових слика били су ликови руских сељанки: „Три жене“ (1902.), „Девојка“ (1903.), „Жена у жутом“ (1903.), „Сељанке“ (1904.), „Вихор“ (1906.), „Жена која плеше“ (1900-те), „Две девојке“ (1910-те), „Зелени шал“ (1914.). Током 1900 -их наставио је да ради портрете по наруџбини; радио на великој слици „Портрет аутора са породицом“ (1908–1911; од 1998. – у уметничкој галерији Ханти-Мансијска ). Учествовао је на изложбама у Санкт Петербургу и Москви: Удружења передвижника (1895.), на Пролећним салонима ЦАУ (1897., 1899.), изложбама часописа „Свет уметности“ (1899–1903), 36 уметника (1901.), на изложбама Савеза руских уметника (1903–1917; члан је СРУ од 1903. године), на Изложби руске уметности коју је организовао С.П. Дјагиљев у Паризу (1906. године; због тога је и посетио Париз), на берлинској сецесији (1903., 1904.), на међународним изложбама у Венецији (1907.) и Риму (1911.). 1906. године добио је звање академика сликарства за слику “Вихор“, која се налази у сталној изложбеној поставци Третјаковске галерије.
Од 1900. живео је на имању у близини села Аксинино, недалеко од Рјазања. Након револуције био је члан ликовне секције (1918-1919) и Колегијума ликовних уметности (1919.) Покрајинског комесаријата просвете, предавао је у уметничком атељеу Комесаријата просвете (1918-1919), у бесплатним уметничким радионицама у Рјазању (1919. године, касније – Рјазањска уметничка школа), водио је студио у оквиру Црвене армије (1919–1920, налазио се на његовом имању у Аксинину). Одржао је у Рјазању личну изложбу (1919. године).
Године 1920. преселио се у Москву. Изабран је за представника СРУ на Сверуској конференцији. Када је добио приступ Кремљу, урадио је многе скице оловком В. И. Ленина и других партијских представника (те нацрте је касније користио за карикатуре), насликао је портрет А. В. Луначарског (1922.). Учествовао на последњим изложбама „Свет уметности“ (Москва, 1921., 1922.) и СРУ (Москва, 1922., 1923.), на две изложбе Асоцијације уметника револуционе Русије (1922.).
У јесен 1922. године, уз званичну дозволу, отишао је у иностранство како би организовао своју путујућу изложбу. Након краћег боравка у Берлину, прешао је да живи са својом породицом у Париз. У јануару 1924. приредио је пријем у свом париском студију са причама о Русији, у новембру је тамо прославио 25. годишњицу свог стваралаштва. Касније се преселио са породицом у Ницу. Више пута је посетио Италију, између осталог и да би учествовао на изложбама.
У емиграцији је наставио да слика руске сељаке: „Свадба“ (1923.), „Другарице“ (1924.), „Крик“ (1925.), «Сеоска кокета» (1927.), «Плес» (1930.); урадио је портрете балерине А. М. Балашове (1924.), певачице Н. В. Пљевицке (1929.), краља Шведске Густава VΙ Адолфа (1936.), директора музеја Малмеа Е. Фишера (1939.) и др., многе портрете и аутопортрете оловком.
Одржао је личне изложбе у галерији J. Charpentier (1924.), у својој париској радионици у улици des Vignes, 73 (1927.), у Милану (1929., 1931.), Београду (1933.), Прагу (1933. – у изложбеном павиљону удружења Мислбек/ Myslbek; 1937. – у Руском културно-историјском музеју; због последње изложбе провео је доста времена у Прагу, састајао се са представницима руске емиграције), Лондону (1935.), Стокхолму (1935.) и Ници (1934., 1937.). Приказивао је своје радове у париским салонима: Јесењем (1923., 1924., 1925., 1929.), салону Независних (1924.), Удружења уметника-декоратера (1924.), Националном друштву лепих уметности (1924., 1929.) и Пролећном салону (1932.); на 1. међународној изложби акварела у Милану (1923.) и Венецији (1926., 1928.).
Учесник изложби руске уметности у Берлину (1922.), Бриселу (1924., 1928.), Бирмингему (1928.), Прагу (1928., 1933., 1935.), Копенхагену (1929.), Београду (1930.), Вилмингтону (1932.), руском одељење за међународне изложбе у Питсбургу (1925., 1926.), Њујорку (1926.). Своје радове је уступио за добротворне лутрије у корист Удружења руских адвоката, Политичког црвеног крста (1927.), руску омладину-студенте у иностранству (1928.), московску заједницу (1931., 1932.) итд. Радови су и даље излагани на изложбама у СССР.
1940. године, током немачког напада на Белгију, био је у Бриселу, где је радио на нарученом портрету. Немци су га накратко ухапсили због сумње у шпијунажу. Након што је ослобођен, уз велика искушења, стигао је у Ницу, где је убрзо преминуо у болници. Сахрањен је на гробљу Кокад у Ници (на надгробном камену је написан датум рођења ‒ 11/24. октобар 1869.). 1945. године његови радови су били изложени на изложбама које је организовао Савез руских патриота.
1969. године одржана је изложба у музеју Академије уметности у Лењинграду, у част стогодишњице његовог рођења. Био је представљен на изложби “Значајне слике руских уметника у француским колекцијама” (1972.). 2013. године у Државном руском музеју одржана је велика ретроспективна изложба.
Представљен је у многим европским и руским музејима. У Руском државном архиву књижевности и уметности, у разним фондовима се налазе цртежи и писма уметника.

Последње прегледано