БРАИЛОВСКИ
Леонид Михајлович Браиловски (Брајловски) (1867–1937) – сликар, архитекта, позоришни декоратер, мајстор примењене уметности.
Рођен је у Харкову, у племићкој породици. Његов отац, Михаил Владимирович Браиловски, био је харковски градоначелник, а мајка, Софија Степановна Сидљаревска, потицала је из породице племића из Малорусије. Леонид је завршио Харковску стручну гимназију. 1886. године је уписао архитектонски одсек на Императорској академији уметности у Санкт Петербургу. Током студија добио је малу (1890) и велику (1892) сребрну медаљу и малу златну медаљу (1893). 1894. године стекао је звање уметника 1. степена и двогодишњу стипендију за рад у иностранству, током које је од 1895. до 1898. боравио у Египту, проучавао византијску архитектуру у Грчкој и Италији, цртао и мерио дворце Франциска I и Лујева у Француској, посетио Немачку, Аустрију, Енглеску и Шпанију. Усавршавао се у Риму код Бампанија и у париској академији Р. Жилијена. Његове аквареле на архитектонске теме, послате као извештај са путовања, откупили су Музеј Академије уметности, Институт грађанских инжењера и Руски музеј.
Од 1898. живео је и радио у Москви. Добио је звање професора, предавао на архитектонском одсеку Московске школе сликарства, вајарства и архитектуре, а затим у Строгановској школи.
Током 1900–1910-их година много је путовао по старим руским градовима (Јарослављ, Ростов, Суздаљ и Новгород) и у иностранство (Италија), где се бавио архитектонским мерењима, проучавањем и копирањем фресака староруске уметности, као и израдом акварела са приказима античких рушевина и архитектонских споменика.
Често је прибегавао измишљеним архитектонским мотивима, бајковитим и мистичним темама. Бавио се уређењем ентеријера, израдом скица за намештај и бронзане предмете. Радио је у неоруском стилу и у стилу руског модерна. Реализовао је неколико архитектонских пројеката у истом стилу, међу којима су зграда позоришта у Јекатеринославу (данас Дњепар, Украјина; заједно са И. В. Жолтовским), као и виле на Криму (укључујући сопствену и вилу сликара К. А. Коровина).
Од 1909. до 1916. године био је сценограф и декоратер у Малом и Бољшом театру.
1916. године присвојено му је звање академика архитектуре „у знак признања за заслуге на пољу уметности“ (био је последњи који је ово звање добио од Императорске Академије уметности).
Излагао је од 1891. године: на сезонским изложбама Академије уметности (1898, 1902, 1903), Друштва руских акварелиста (1891–1893, 1895, 1898–1905), Московског друштва љубитеља уметности (1898, 1901), Московског удружења уметника (1899, 1906–1917), Новог друштва уметника (1909–1917), „Московског салона“ В. А. Издебског (1910), „Света уметности“ (1911) и других. Био је члан Друштва руских акварелиста, Друштва архитеката-уметника (члан уредничке комисије), Московског археолошког друштва и Московског удружења уметника.
Још 1898. оженио се сликарком Римом Никитичном, рођеном Шмит.
Рима Никитична Браиловска (1877–1959) рођена је у Дерпту (данас Тарту, Естонија), у породици Никите Кондратовича Шмита – руског тајног саветника, управника III одељења Царске канцеларије и јарославског гувернера (1878–1880), и Марије Николајевне Харламове. Брак са Леонидом Браиловским био је њен трећи брак.
Рима Никитична била је талентована сликарка и уметница примењене уметности. Сликала је пејзаже и жанровске сцене уљем и темпером. Створила је циклусе акварела по мотивима бајки А. С. Пушкина: „Бајка о мртвој царевни“ (1907) и „Бајка о цару Салтану“ (1915). Радила је уметничке везове, гоблене и декоративне паное. Основала је атеље уметничког веза у Хлудовском тупику. Током 1900-их предавала је у радионици уметничког веза у Строгановској школи. У свом стваралаштву истицала се као вешт стилизатор, који је мајсторски прерађивао мотиве староруске и народне уметности.
Излагала је на изложбама Друштва руских акварелиста (1899, 1902–1905), Московског друштва љубитеља уметности (1899, 1904), Московског удружења уметника (1909, 1912–1913, 1915 и 1916), Новог друштва уметника (СПб., 1909–1915), Московског друштва уметница (1916), „Савремено сликарство“ (Москва, 1913 и 1915/1916), „Уметници Москве – жртвама рата“ (1915), „Слике руских уметника старе и нове школе“ (Москва, 1915) и др.
Лети 1917. породица Браиловских прелази у Јалту, а 1918. емигрира у Цариград. 1922. године стижу у Београд. Овде Леонид постаје руководилац уметничке радионице Народног позоришта, а Рима му помаже у изради декорација. Током три позоришне сезоне припремили су 18 представа, међу којима су опере „Царска невеста“ и „Шехеразада“ Н. А. Римског-Корсакова, „Кармен“ Ж. Бизеа, „Јевгеније Оњегин“ и „Пикова дама“ П. И. Чајковског, „Фауст“ Ш. Гуноа, драме „Ричард III“ и „Краљ Лир“ Шекспира и др.
Ова етапа може се сматрати периодом њиховог заједничког стваралаштва. Тако су у 1920–1930-им годинама у коауторству створили циклус стилизованих слика „Визије Старе Русије“.
1924. године Браиловски се селе у Италију, у Рим, где су живели до краја живота.
Под утицајем руских католичких свештеника прешли су у католичанство и постали парохијани цркве Св. Антонија Великог при Папском колегијуме Русикум. Учестовали су на групним и заједничким изложбама у Риму, Милану, Паризу, Лондону, Амстердаму, Хагу, Минхену, Будимпешти и Њујорку, као и на Великој изложби руске уметности у Београду (1930). 1929. године Леонид је учествовао на 3. изложби сликара мариниста у Риму, приредио самосталну изложбу у галерији Барди у Милану и заједничку изложбу са супругом у римској галерији Фиама; 1930. њихова заједничка изложба одржана је у париској галерији В. Хиршман. 1932. године у Папском источном институту приређена је изложба 40 слика брачног пара Браиловских које су приказивале споменике руске религиозне архитектуре. Ова колекција је поклоњена папи Пију XI и постала је део ватиканског музеја Петријанум (данас не постоји) и делимично Папског колејгијума Русикум, где се и данас чува.
У емиграцији је Л. Браиловски наставио да се бави сценографијом, радиo је на позоришним представама у Милану, Риму и Кану. Такође је основао Музеј руске религиозне архитектуре при Конгрегацији источних цркава у Ватикану.
Сахрањен је на римском гробљу Верано. Аутор надгробног споменика била је Р. Н. Браиловска, која је 1959. сахрањена поред супруга.
Радови Браиловских чувају се у Државном руском музеју, Државној Третјаковској галерији, Музеју Академије уметности, уметничким галеријама Уљановска и Севастопоља, музеју Сорбоне у Паризу, музејима Ватикана и др.
